Kolaž, Collage

Možda bi od svake teme trebao da se napiše po jedan tekst ali onda ne bih stigao do Nove (2013.) godine.

Nije isključeno da će o pojedine teme biti i u posebnim tekstovima. Ima tu i nešto ispravki ili dopuna prethodnih tekstova. U svakom slučaju mala digresija od unapred zadatih tema.

Podsećam i da je vreme (sezona) antifriza pred nama kao i zimskih guma, te savetujem da ne čekate poslednji dan (iako je najavljen topao oktobar, čemu se i sam nadam) i pročitate tekstove kako o pneumaticima tako i antifrizima.

Prvo mala ispravka:

Nisotec 5W-40 pominjan u prošlim tekstovima nije Autoline već stari “sint” sa “samo” MB 229.3 i API SM (uz VW 502/505) te za 765 dinara (cca. 6,5€) nije posebno povoljna kupovina (već više neki prosek) i taman je pandan Lukoil-u koji (bar u provinciji) nema ni MB 229.3 već “samo” API SM (i koji košta 744 posle najnovijeg “usklađivanja kursa”).

MOTUL 6100 Synergie+ 10W-40

Odavno obećah sopstveno iskustvo sa istim, pa malo utisaka.

Subjektivno je ulje “strava” no kada se malo proanalizira, to je 10W-40 ulje (skoro) kao i svako drugo (od boljih). Dakle, oduševljava to da se ponaša slično 5W-50 uljima; pri startu bih da ne znam šta je u motoru rekao da je 5W-40, doduše ovo važi samo za temperature do umerenog mraza, recimo –5°C; ispod i nije probano jer je zamenjeno posle onog hladnog talasa kada je bilo i po –25°C.

Pri zagrejanom motoru liči na 15W-50 ulje. Ovo tek manjim delom podržavaju podaci o ulju (viskoznost na 100°C od 15 umesto uobičajenih 14 i 100 umesto 90mm2/s na 40°C).

Dakle, delom je i placebo.

Ovo je zaista jako dobro ulje ali je i jako skupo. Zaista ne bi trebalo žaliti nešto novca ali ne mogu ni zameriti ljudima koji ga ne kupuju zbog cene. Ne toliko zbog 10W-40 konkurencije koliko zbog (čak i boljih) 5W-40 koje možete kupiti jeftinije (čak i sam Motul).

Dakle, ako hoćete (jedno od) najbolje 10W-40 ne žalite novca ali ćete slično proći i sa boljim 10W-40 uljima (Shell HX7, Mobil Super 2000 i druga). Ako ćemo pravo, Optima HC Power je možda i ulje najsličnije ovom. Stvar je u tome da su ta dva ulja (Motul i Modriča), uz Shell, ulja koja imaju više od 50% sintetike u sebi (u modernom shvatanju te reči a to znači III bazna grupa HC ulja, SHC) iz prostog razloga što su HC-6 ulja zapravo ta sintetička komponenta i od baze čini 70-80% (nekih 55-60% ukupnog ulja) dok HC-4 čini ostatak (i II je bazne grupe).

Naravno teško je ovo nedvosmisleno tvrditi ali (bar) liči da je tako.

Može biti i HC-5 a kod Shell-a je verovatno HC-7 (i bar 50%).

Zbog toga su ova ulja malo skuplja ali i malo bolja.

Naravno, nije to baš za klasu, već za nijansu (i po).

Nećete pogrešiti ni sa drugim 10W-40 uljima, naročito ako imaju VW 502 i/ili MB 229.3, koja su verovatno slična gore navedenim (MOL, OMV). Tu je i INA koja ima manje sintetičke komponente ali PAO pa je na evropskom kontinentu verovatno jedina od kada to ne radi (čak) ni Mobil.

Kad sam već kod Mobil 2000, čini mi se da ostaje referentno ulje u ovoj klasi, baš zbog toga što je pri vrhu ali ima i malo boljih a po ceni je negde u sredini (i možda isplatljivije od Motul i Shell ulja, kao i OMV).

Šta je ono što od Motul 6100 možete zaista primetiti?

Moguća manja potrošnja ulja.

Ipak ovo nije nešto što će se 100% desiti niti je to toliko izraženo da (samo po sebi) može opravdati višu cenu.

I kolika je potrošnja?

Moram priznati jako blizu 1dl/1000km koliko je bila i sa Mobil-om ili 15W-40 uljima pa i 5W-40 (što sve samo govori da je to neka “normalna” potrošnja konkretnog motora).

Za svih (pređenih) 75000km potrošnja se kretala oko 1litar na 10 hiljada km.

Unutar 1000km bila je ili “nulta” (praktično neprimetna) ili do 3dl na toj relaciji.

Potrošnja Motul 6100 je nekih 6dl/8000km (može biti 5-8dl) što je nešto manje ali jako slično onome kolika je potrošnja bila sa Mobil 2000.

Zašto onda (skoro navijačka) tvrdnja o manjoj potrošnji?

1) Motor sa 67500km bi morao makar malo više trošiti ulja nego onaj sa 30.000km

2) Na “referentnoj” deonici (do mora i nazad) je potrošnja umesto 2dl/1000km bila negde duplo manja.

3) Maksimalna potrošnja nije prešla 2dl/1000km (letnje vreme, teški uslovi vožnje) za razliku od 3dl/1000km.

Ovo ipak ne znači da će se potrošnja prepoloviti (jer je sva prilika da se radi o 1l/10000km ± 1-2dl) ili da to nešto posebno smeta (lično čak više volim da malo češće dosipavam ulje ali priznajem da je lakše kada to ne morate raditi).

Dakle, neće vam motor postati “za klasu bolji” ili bilo šta slično ali prija kada (važi i za druga ulja) kada skupo ulje (makar ovo dobio gratis ljubaznošću firme “Mass d.o.o.”) nečim opipljivim opravda svoju cenu.

Za automobile poput Zastave (Yugo) sigurno je isplatljivije kupiti Motul 2100 (ili Modriču) ali bi za neki skuplji automobil 6100 mogla biti dobra kupovina, osim što je X-cess 5W-40 (osim kod onih sa preko 200 ili 250k km) sigurno još isplatljiviji.

4100 Turbo Light je povučen iz uvoza. Iako je idealan kompromis (i po meni “best buy” u seriji 2100/4100/6100), zapravo baš zbog toga. Kriza potencira uštedu sa 2100 a ko ne žali novac pre će kupiti 6100 koji se makar u nijansama razlikuje od drugih dobrih 10W-40 ulja za razliku od 4100 koje im je slično (i po ceni i po kvalitetu).

Kad smo već kod 10W-40 ulja, podsetiću na FAM BM Extra koje je zanimljivo i pored malo manjeg indeksa viskoznosti (upravo zbog toga), kao i na HC City Modriče koje ima tako dobru cenu da je pravi “best buy” a ulje je ciljano za veći deo tržišta jer većina nas vozi makar 60% u gradu (znači nisu samo taksisti ciljana grupa). I nemojte da vas zbuni naziv “City” jer je ulje odlično “i za grad” a vangradska vožnja (lakši uslovi) se podrazumevaju.

Pumpari se podrazumevaju kako zbog pouzdanosti originala tako i dobrog kvaliteta.

Jedna stvar na koju treba obratiti pažnju je to da uslovi skladištenja nisu baš idealni (metalni ormani, često deo dana i na suncu) pa birajte (bar) primerke unutar objekata (ali avaj ko kaže da nisu već bili “u izlogu”; zapazite i po etiketi u kakvom je stanju, jer ona obično odaje osunčane primerke).

I na kraju: šta je za DMB motor najbolje?

Po sopstvenom iskustvu (i nešto analiza), NEMA VELIKIH RAZLIKA između 5W-40, 10W-40 i 15W-40 barem kod iole novijih motora.

Od pominjanih pređenih 75000km za sada je otprilike po trećina (25000km) bila sa svakom od navedenih viskoznih gradacija.

MALA PREDNOST (IPAK) za 10W-40.

5W-40 je (naravno) superiorno zimi a leti (toplijih 8 meseci) je 15W-40 makar ravnopravno (ili blizu da se male razlike mogu zanemariti) sa skupljim alternativama.

Za celugodišnju upotrebu 10W-40 definitivno ima prednost.
Pri svemu ovome moram napomenuti da sa 5W-40 motor ne troši više ulja nego sa 10/15W-40, doduše ne troši ni manje, troši isto. Sve je to tu negde oko 1dl na 1000km.
Problem sa procurivanjem zaptivke na razvodniku paljenja je evidentan jer se desio oba puta pri korišćenju ovih ulja (5W-40) koja su se menjala na 10 hiljada km i 15000km (doduše uz obilato, "prisilno" dolivanje pri dve zamene uljnog filtera).

Za letnju upotrebu (ali “ciglih” 5-6 meseci) bi 20W-40 ili 15W-50 verovatno bilo i bolje (pa kombinovati sa 5/10W-40) ali bi za ovako nešto (da bi bilo isplativo) trebalo prelaziti 15000km ili nešto više u toku godine. Dobra (full HC) 10W-40 ulja su (kao kod autora) dobra za  mali prelet preko 10 hiljada km godišnje (obično uz jednu zamenu filtera ulja), taman do nekih 12000-12500km.

Druga alternativa (o kojoj sve više razmišljam) je da se ulje menja dva puta godišnje pri čemu bi jedno od njih bilo 15W-40/50 (i naravno skuplja je varijanta).

Do 10k km godišnje stvari su (baš) proste:

10W-40 kod motora sa manje od 100 (80) hiljada km, ili neko kvalitetno API SJ ili SL 15W-40 ulje. Naročito ako se koristi TNG (LPG) pa neko “GAS” ulje.

Još bolje PS 15W-40 ulje, mada takvih nema mnogo (Modriča, Gazprom, Comma, Eneos …).

O ulju u menjaču se još nisam predomislio pa će verovatno poseban tekst.

Za sada, Motul 80W-90 HD, radi “kao blesav” (čak bolje od solidne kombinacije Valvoline + MoS2) ali se ne mogu oteti utisku da sam propustio (idealnu) priliku da (ipak) sipam 75W-90.

RED HAWK DOWN – PAD “CRVENOG JASTREBA”

Slučaj iz moje najbliže okoline sa poznatim detaljima.

Motorna testera. Lepa, mala i moćna. Crvena.

Sa samo 5kg Jonsered CS 2149 (ipak je CS 2150; primedba autora od 13.10.2012.) je u 90% slučajeva zamenila „staru, dobru Stihl-ku, 71-cu).

Ko će da koristi nešto od 15kg za pripremu ogreva?

Kako god, „stara pouzdana“ još radi bez generalke (i bez regular benzina od 88 oktana) i posle 30 i kusur godina.

„Ferrari“ je ispustio „plemenitu dušu“ za manje od 10 istih (godina).

Nije isključivo za temu maziva, već je pomalo i do onoga da se stvari ne prave kao nekad ili da nije nova tehnologija samo bolja, veliki broj obrtaja sigurno skraćuje i životni vek 2T motora.

Međutim, odnos 1:4 (ili više) u korist stare tehnologije je (zaista) previše.

Osim projektovanog i iz upotrebe neminovnog kraćeg životnog veka, teško da bar (još) DVA faktora nisu uticala na relativno brzo „zakucavanje“ klipa kod jedne (inače) kvalitetne motorne testere kao što je pomenuta.

1) Loš benzin. Definitivno. Ali ako već više godina nema onog od 98 oktana a tek od skoro ima Evropremiuma šta se pa i moglo uraditi? Da se ode pred sezonu u Burarsku (ili Rumuniju, a do skora je bilo da smo „bar od njih bolji“) i kupi kanistar nekog benzina od 98 ili više oktana, kao što u uputstvu piše. Ili da se koristi neki „octane booster“?U svakom slučaju „super“ od 98 oktana je korišćen prvih par godina a kasnije BMB 95 (šta drugo).

2) Ulje i priprema smeše. Iako postoji posebna „spravica“ za idealnu smešu, to je (davno) izgubljeno. Preporuka od 1:50 za tzv. „Jonsered“ PS ulje bi trebalo da bude bar 1:40 za sva druga PS ulja sličnog kvaliteta (ISO L-EGD).

O razlogu dva malo više.

Moju preporuku da se (makar i Jonsered ili Stihl ulja bila u pitanju pa makar i sintetička drugih proizvođača) koristi 1:40 pa i 1:33 (kod težih radova) nije (uvek) poštovana. Priprema smeše je bila solidno precizna ali ne i uvek (makar bila u korist „zauljenije“ smeše),

Šta je korišćeno?

U početku (ovo je zaista tragi-komično ali obično je tako) „jonsered“. Možda čak i ceo garantni period. Kasnije „Stihl“ polu-sintetičko, uz FAM (duotakt, mnogo češće duotakt skuter).

Kako je Stihl postajao sve skuplji a i pretakan iz buradi (te sve sumljiviji) prešlo se na FAM i Modričino sintetičko ulje. Ali avaj, kako drugog nije baš bilo a prvo je sa rafova nestalo posle privatizacije (mada se još neko vreme moglo naći na NIS pumpama).

Poslednje dve godine su se (ipak) nametnuli surogati (kako ih nazivam) u vidu tri manja privatna proizvođača. Imena ne bih navodio. Dakle, ne može se reći da su to baš loša ulja što nekoliko godina korišćenja i dokazuje, koliko da se (ipak) može desiti neujednačenost tih proizvoda sa pojedinim lošijim šaržama koje na duži rok dovode do skraćenja životnog veka motora.

Možda je tek par puta bilo tako a možda je smeša bila malo siromašnija (plus starija od mesec dana) pa se nekoliko sitnica pretvorilo u ozbiljnan problem.

A možda je motoru jednostavno došao kraj. Kako god, ovako ili onako, na ulju ne treba štedeti.

Čak i da sa uljem nema veze, renomiraniji brendovi bi davali veću izvesnost u dijagnozu – „opšta istrošenost zbog starosti“.

Sve u svemu: preciznost u izradi smeše, ako je propisano „od – do“ odnos ulja i goriva idite na onaj u korist ulja, eventualno sipajte još ulja (ali bez preterivanja, tek za „jedan stepen“) i na kraju (ali ne i po značaju) – što kvalitetnije ulje. Nije toliko skupo. Ako je odnos 1:40 cena ulja od 1000rsd za litar u odnosu na ono od 500rsd poskupljuje smešu tek za 7% a evropremium za još 2-4% te se stiže do 10% veće cene. Naravno zavisi i koliko se testera koristi, ali 100 do 150€ za „generalku“ nije za potcenjivanje kao i izgubljeno vreme (u sred sezone).
(prim.aut. od 13.10.2012. - u ovom slučaju je bilo 140€)

O 2T uljima nisam (baš) pisao na blogu ali ima ponešto na bjbikers forumu pa možete i tamo pročitati više (koristite „search“ za koji morate biti član).

2T ulja nemaju klasične Anti Wear aditive (protiv habanja) ali su detergenti i anti korozioni bespepelni aditivi ti koji imaju funkciju AW. Nisu ni sva 2T ulja ista a pogotovu je bitno šta je sintetička komponenta. Skupi (bezdimni) PIB teško da će se naći u jeftinijim PS uljima.

I na kraju ali meni i najzanimljivije:

Malo ću parafrazirati tekst sa bloomberg-a.

Otprilike se radi o velikim proizvođačima iz Evrope koji su zapali u teškoće. Od profita ni korova prodaja pada i jedino diskonti od po 30% na uobičajenu cenu (što dovodi do gubitaka od 5 do 10%) koliko-toliko održavaju istu (prodaju). Onda se kaže da je to na duži rok neodrživo i objašnjavaju uzroci kao i koraci koje će proizvođači preduzeti. Neminovnost je smanjenje produkcije (makar smanjilo broj zaposlenih) da bi se održale realne cene.

Ne, ne radi se o proizvođačima maziva već automobila.

Ipak, svaka sličnost NIJE slučajna.

Kao što VW, Fiat, PSA, Renault i drugi, moraju da daju popuste i cene čak i ispod realnih troškova, slično (trenutno) rade i veliki proizvođači maziva. Što su veći to su podložniji tome.

Gde je tu slobodno tržište? Zaštita od monopola? Jednaki uslovi za manje proizvođače? Prava konkurentnost? Do not be naive!! Kada je nezaposlenost veća od 10% vlade (čak i EU država) će zažmuriti samo radi održanja broja zaposlenih (što u praksi znači samo manje otpuštanja).

Veliki duže mogu da izdrže ovu igru pa će po Evropi mnogi manji propasti. To će zapravo dovesti do veće nezaposlenosti nego kod velikih ali su bankroti manjih firmi manje bolni. Neće preko noći oboriti cenu svih akcija na berzi, neće smanjiti prodaju državnih obveznica i (najvažnije) neće dovesti u pitanje zasnovanost „podrške privredi“.

Dugoročno – velika greška. Bez novih ideja sve je uzalud. A u industriji maziva kao da je vreme stalo. Nije da baš niko ništa ne radi ali sve promene su bile iznuđene (što zbog ekoloških zahteva što zbog „ceđenja suve drenovine“ u vidu smanjenja potrošnje što je delom opet ekološki namet a delom i realna reakcija na sve skuplju naftu).

O standardima da i ne pričamo; više služe, naravno, za ubijanje inventivnosti nego za garanciju kvaliteta, zapravo jedino što garantuju je da će sve raditi kako treba. Počinje da liči na građevinske standarde gde npr. cigla treba da izdrži pritisak od x Pa po standardu a svaka iole bolja može 3-4 puta više (pa mu standard više služi kao pokriće za lošiji kvalitet nego zahtev za visokim).

Uzgred ... na istom Bloomberg portalu, pre sedmicu ili dve, beše jedan tekst o tome da Total rasprodaje imovinu u vrednosti od oko 20 milijardi evra. Da bi akcionarima (konačno) doneli veće (čitaj: uopšte neke) dividende i povećali profitabilnost.

Lepo, nema šta. Krize (kao da) nema. Jedino što nisam našao u tekstu to je da li to obuhvata i hiljade tona maziva koja su ostala neprodata iz prethodnih kvartala (pa postali „imovina“).

Toliko za sada, nije baš tematski ali je možda i zanimljivije od čisto „tehničkih“ tekstova.

Jeftina ulja - dosta za sada, Cheap Oils - enough for now

Pomenuo sam robne marke u prošlom tekstu.

I više puta usput u raznim tekstovima i komentarima (kao i na forumima).

Neću se (mnogo) ponavljati. Ono što je bitno, već sam rekao:

Ne volim taj koncept (koji nije vezan samo za maziva; naprotiv) a rezultat može biti pozitivan (niža cena, laka prepoznatljivost za vlasnike određenih automobila (GM, Ford ...) i slično) ali i negativan (niži kvalitet od poznatih brendova u istoj klasi).

Kvalitet je obično takav da se zadovolji minimum standarda što i jeste cilj ali se obično štedi na baznom ulju korišćenjem jeftinih baznih štokova. Dalje, zavisno od klase, obično se koriste jeftiniji polimeri (za poboljšanje indeksa viskoznosti) ili ih ima manje (ili više zavisno šta se želi postići, tj. po kom osnovu više uštedeti) a i bazni paket je obično „standardni“ a ne premium, ITD.

Naravno ima i primera visokog kvaliteta (Honda OEM ulja, koja pravi neko od mejdžorsa, pre par godina u Evropi je to bio Total da bi ga zamenio Shell a sutra – videćemo). Osim toga unutar jednog imena (GM) može biti i ulja visokog nivoa naričito tamo gde to standard propisuje (ograničava varijacije) što kod pomenutog (donekle) važi za  GM Dexos2.

Kupiti u ovlašćenom servisu ... još i nekako (mada kako gde) ali postoji rizik da ćete kupiti ili falsifikat ili robu za „crnu Afriku“ (mada je i to relativno nekada tamo ide i bolje nego – znate već gde).

Sve u svemu ako je original niste mnogo ili nikako pogrešili a da može bolje – uvek može bolje.

Ponoviću ono što kaže Mobil (parafraza) – pravimo nebrojen broj robnih marki ali je ulje pod imenom Mobil uvek makar za nijansu kvalitetnije u istoj klasi.

Ko šta pravi je više detektivska priča a mnogo zavisi i od kontinenta. Fuchs, recimo, pravi ACDelco ulja (opet GM brend) u nekim krajevima sveta.

Čuvajte se „poznatih“ imena ili varijacija na njih kao što je npr. GMC i slično, jer često takvi proizvodi nemaju veze sa brendom automobila a koriste takva imena kao besplatnu reklamu sa implikacijom da se radi o filijali američke kompanije i jasnim asocijacijama na kvalitet (po veoma niskoj ceni).

Često robne marke prave renomirane kompanije kojima je to (često) jedini način da iz premium klase „siđu“ u ekonomsku pa čak i low cost bez da ugroze više godišnja (decenijska) ulaganja u premium brend. Naravno, očigledno se radi o degradaciji kvaliteta ali zavisno od slučaja do slučaja to ne mora biti čak ni za celu klasu (naročito kada je cena podnošljivo niska).

Ipak, bolje je izbegavati ovakve „kombinatorike“ iako bi za kraće intervale izmene te lake uslove vožnje ovakva ulja solidno odradila posao.

Ona najjefinija i potpuno „no name“ ulja IPAK izbegavajte jer je pitanje ispunjavaju li makar deo onoga što piše na etiketi pa čak i da li su uopšte blizu tome.

Poljski K2 bi mogao da dobije i tekst (poseban) što sam i najavljivao no nije izvesno da ću skoro naći toliko vremena. To je nešto što bi moglo biti zanimljivo i nešto što ima dobar odnos kvalitet/cena.

Naravno, između jeftinog, umereno jeftinog i umereno skupog – po pravilu treba birati umereno skupo!!

Manji nemački brendovi i bez velike tradicije su nikli kao pečurke posle kiše a prodaju se sasvim solidno. Nemci su uvek bili pedantni, tehnički na visokom nivou, a kao hemičari vodeći u svetu, međutim to ne znači i da ovi (obično tek umereno jeftini) brendovi trebaju da budu vaš izbor.

Mogu, ali ipak budite obazrivi. Iskustva su razna, i uglavnom neutralna ili umereno povoljna.

Bez više informacija mogu samo da nagađam ali SVA imena kojih nema (bar za neka ulja) na zvaničnim listama OEM-a (MB, VW i drugi), standarda (API i ACEA), nisu za posebnu preporuku makar se prodavali desetak godina i u velikim količinama.

Od imena koja imaju vrlo dobar odnos kvalitet/cena a koja su (makar uslovno) jeftina, ne mogu a da ne pomenem FAM i Prista Oil. Dva jaka proizvođača. Prvi, koji je trenutno pod kapom države i sa kvalitetom koji je više nego solidan (onaj stari), drugi koji je sve manje jeftin naročito u matičnoj državi ali sa odličnim odnosom kvalitet/cena.

Oba proizvođača imaju potpuno automatizovanu proizvodnju , dobre laboratorije, veliki broj stručnjaka i veoma dobru (kompletnu) tehnologiju. Prista, naravno ima više obrtnog kapitala a FAM se i pored svega u oblasti čvrstih maziva drži u samom dvropskom (i svetskom) vrhu ( a tu su i neka industrijska ulja).

O RNB (Galax) ne bih znao da kažem nešto određeno (nisam ih zaboravio). I oni su u restruktuiranju (i pod državnom kapom) te bi trebalo da imaju (bar) solidan kvalitet. Jedino što ih skoro nema na tržištu i što sticajem okolnosti manje o njima znam te ne mogu dati tako jaku preporuku kao za FAM.

INA nikako nije jeftin brend ali sa izvoznim cenama (pa još akcijskim) može da bude te eto još jedne prilike za kupovinu jeftinog a kvalitetnog ulja.

Optima će se naći u sledećoj priči koja kazuje kako skupa ulja (na prvi pogled) i premium brendovi zapravo i nisu toliko skuplji kako se na prvi pogled čini i zašto vredi kupovati skuplje (ne i najskuplje, osim ako imate poseban razlog za tako nešto).

I na kraju ovog teksta, da Nas sve zajedno podsetim da će Srbija (i širi region) biti pod sve većim uticajem (velikih) ruskih kompanija. Rusi su sve ozbiljniji igrači (Optima je takođe postala njihov brend, a o Gazprom uljima sam već dva puta pisao a biće pomenuti i u sledećem tekstu).

Ruske kompanije objedinjuju proizvodnju sirovina (od sirove nafte) sa finalnim proizvodima, imaju veliki kapital, odličnu organizaciju i kvalitetan (sve kvalitetniji) kadar, tako da je samo pitanje vremena kada će u Evropi biti jako blizu Zapadnim brendovima, kako po osvojenom tržištu tako i po ugledu.

Tehnološki su jako blizu  tako da je sve manje razloga za razmišljanje da Rusi još uvek zaostaju.

Uostalom Gazprom ima Chevron tehnologiju (sa sve ljudima) u Italiji. Ko tu zaostaje?

Nestro će (preko Modriče) za godinu-dve biti i ispred većine velikih imena (ili makar na istom nivou, po svim kriterijuma, makar i cepidlačili) jer nova „state of art“ blendara samo što nije ugledala svetlo dana.

Lukoil je već pominjan, a izjasnio sam se i o tome da sam im „snizio rejting“ (u komentaru u tekstu Lukoil prvi deo). Ukratko, još su to solidna ulja, ali nedostatak odobrenja, više cene i još sijaset utisaka im ne idu na ruku. Ipak sve se to može brzo promeniti jer je Lukoil uložio više miliona € u modernizaciju blendare u Rumuniji, što bi trebalo da bude gotovo do kraja godine ili sredine sledeće.

Od aprila ove godine Lukoil je lansirao brend Genesis, ali više za potrebe GM-a u Uzbekistanu i za domicilno tržište. Posle proširenja i modernizacije rumunske blendare kreće pohod na Zapadno Evropsko tržište. Ako takav stigne i do nas a po dobro odmerenoj ceni (i marketinški propraćen) eto potpunog preokreta i od jednog koraka nazad, dva koraka napred.

Naravno Genesis (počevši od imena do odobrenja sve je urađeno na najvišem nivou) je „jeftin“ premium brend (nekada bio pleonazam a sada nije, kako to „uspešno“ demonstrira Total), čime je više za priču o (relativno) skupim uljima (sledeći tekst) no kako je za sada DALEKO od nas, to će ostati za neki drugi put; za sada samo (već poznato) da je na startu Genesis krenuo sa 5W-20 i 5W-30 verzijom (ovih treba biti više a slede i 5W-40 ulja). Oba su API SN a 5W-30 verzija je GM Dexos2 uz MB 229.51, ACEA C3-2010, itd. Sve po najnovijom modi što se mora pohvaliti. Naravno ne očekujem niske cene za ovako nešto (posebno za 5W-20) a ni tako brz dolazak na „Šlj“ tržišta (što doduše nije ni daleko od istine). Ovako koncipiran brend ide pre svega na ZAPAD, a za ostale šta preostane („Keba Pljeska“ u „Krabi“ za neke a za ostale „Kofa Pomijara“ kod Planktona).

I tako, dok Evropljani hrle u Kinu na sopstvenom terenu ih tuku (ili će ih tući) što Rusi, što Azijati kombinacijom prefinjenosti i dobre cene.

Kad smo već kod „Azijata“ ne mogu (na kraju ali ne i po značaju) da ne spomenem Petronas, koji se dobro „ukotvio“ u Italiji (kupovinom Selenia-e) i  Nemačkoj. I dok je tamo relativno jeftin kod nas je jeftin kao da se ne radi o poznatom brendu. Promotivni period? Možda, ali izgleda na „neodređeno vreme“ za razliku od armije zaposlenih tek na određeno i kojima svaki dinar znači. Izgleda da se tu ukrštaju interesi širom Evrope.

To je za ovu godinu sve o jeftinoći jer će o tome imati (tek) šta da se kaže u 2013. koja će po svim očekivanjima biti lošija za prodavce od (katastrofalne) 2012. koja je već treća ili četvrta „lošija od prethodne“.

Uprkos tome, pročitajte (bar) sledeći tekst i pokušajte da se oduprete naletu „jeftinoće“.  Gorivo će verovatno još poskupljivati i tu izbora nemate. Litar sintetičkog 5W-40 za  4 litara goriva je već stvarnost, zašto to ne zaokružiti na 5? Ionako ćete (makar u gradu) razliku za (taj litar) izduvati više za ciglih 20km, a razliku za  celu zamenu za („ogromnih“) 80-tak km (50-tak milja).

P.S.

Uspeo sam da tekst spakujem u 1500 reči. Uskoro ću i ja lakonski pisati tekst o jeftinim uljima na sledeći način - NASLOV: Jeftina ulja, TEKST: "Jesu". Trenutno sam mogao baš tako da skratim.

Uzgred, prethodni tekst je bio jubilarni 200.

A trebalo je da ih bude (maksimalno) deset puta manje.

P.P.S.
Nekoliko nepreciznosti mi nećete zameriti. Genesis postoji i u varijanti 5W-40.
Ali glavno je da nisam napomenuo to koji "mali" nemački proizvođači imaju priličan broj approval-a.
To je pre svega Mabanol. Ako gledamo samo teretni program treba pomenuti i Mannol ... možda i Emka-u.
Ipak, i dalje mi je "nemačka priča" sa niskim cenama ... ne toliko privlačna.
Imaju li išta jeftino? Automobile? Ako je Nemačko i kvalitetno (nekako) mora i da je skupo.
Dakako, ako vam treba approval koji neka od pomenutih ulja imaju ovo je možda previše oprezno.
Nije da su ulja loša (bar deo asortimana), a nisu ni skupa ... nisu doduše ni jeftina ... a nisu ni neki brendovi ... znate šta hoću reći - isuviše su prosečna (po skoro svim kriterijumima).
Poljski Lotos sam pomenuo, a da zaslužuje ceo tekst nema sumnje. Kao fenomen svoje vrste svakako. Ovo ime je "trn u oku" mnogim poznatim imenima, imaju "gomilu" odobrenja, imaju gomilu kapitala, a imaju i jako povoljne cene (širom Evrope). Isuviše dobro zvuči (da bi bilo istinito).
Kako god, možda su i (jedan od glavnih) uzrok(a) pada cene poznatih brendova, uz (naravno) invaziju Rusa ... i Petronas-a.
Ajd' i jedna šala (sa delom zbilje) ... ma poskupeće Lotos, samo dok pozatvaraju Mejdžorse ("pustio bih ja njega al' neće on mene").

Jeftina ulja III, Cheap Oils III

Nastavljamo sa USLOVNO jeftinim uljima (kao i u prethodnom tekstu).

LUKOIL

Da nema Kineza (Petrochina i (naročito) Sinopec) do sada bi se ukotvili na mestu br. 6 na svetskom nivou a odavno im je francuski Total “na nišanu“ za ostvarivanje misije TOP 5 (ali avaj, kako to u životu biva pojavi se neko treći da te unesreći).

Nema šta da se priča, velika kompanija, sa velikom proizvodnjom nafte i velikim kapitalom.

Šta još treba da bi osim što su postali lider na Ruskom tržištu (mada se i tu pojavio Gazprom koji im iz godine u godinu gricka udeo na tržištu) to postali i u regionu Jugoistočne Evrope (novi cilj i ambicije ovog proizvođača, i to srednjoročno)?

Sve su odradili školski, ruski menadžeri, srednjih godina (ka mlađim) školovani na Zapadu ili po istim kriterijumima, napravili su i takvu (tipično Zapadnu, za multinacionalke) strategiju osvajanja tržišta kako u oblasti goriva tako i maziva.

I onda sledi: „Kad ja tamo a ono međutim“.

Malo su se u toj igri preigrali. To je tako dobro preslikana strategija koju su koristili Shell, ExxonMobil i drugi, krajem XX veka da je to čudo jedno ALI tu i leži (IRONIČNO, zar ne?) i glavni problem nedovoljnog uspeha van Rusije i Rumunije (gde drže rafinerije). Čak i u Bugarskoj (gde im sa gorivom ide solidno) ulja i maziva ne idu baš kako bi se očekivalo (i po planu).

Dakle: to što su krenuli sa niskim cenama jeste bila O.K. strategija. To su možda mogli i da skrate a da marketinški jače odrade, no to je TEK problem no. 2, u celom nizu.

Problem no. 1

Toliko su se uživeli u ulogu Mobil-a ili Shell-a  (svetskog mejdžorsa) da su zaboravili da to JOŠ UVEK NISU. Naime, prodavati različita ulja (i različite kvalitete, po različitim cenama, prilagođenim tržištima) JESTE dugogodišnja USPEŠNA praksa velikih kompanija sa Zapada, ali oni su do togo došli posle više desetina godina na tržištu, posle izgrađenog brenda (brendova) i potvrđenog kvaliteta (koga posle mogu proizvoljno spuštati zavisno od tržišta).

Kada tako nešto pustite na „Fast Forward“ (premotavanje), to SAMO tako može i da izgleda (smešno). Dakle, glavni problem kod njih vidim u tome da tržištima Šljivrope nude lošije verzije ulja (sa manje odobrenja, i nižih standarda) po niskim cenama (doduše) i asortimanski prilagođene (previše čak) baš njima.

Mnogo je bolje da su (makar prodali 5 flaša mesečno) gurnuli „tešku artiljerilju i konjicu“ (sintetička 5W-30 ulja po cenama tek malo nižim od mejdžorsa, negde na nivou Total-a ali ne i Elf-a) i 5W-40 sa svim mogućim approval-ima.

Osim toga, nisu smeli da prepuste da industrijska ulja diluju za njih (nezainteresovani) „distributeri“ kao i da neka od kvalitetnijih čuvaju za Rusko ili Zapadno tržište.

Dakle prvih 10 godina od ozbiljnije pojave (negde 2007. ili 2008.) je trebalo ići na sva tržišta ravnopravno i to marketinški propratiti do nivoa da svi počnu da pevuše „lukoil ... tra-la-la“.

Osim toga, „apotekarska“ („mrtvački bela“) ambalaža je kasno zamenjena i to nedovoljno uspešno (dobra zamisao loše odrađeno pa je sad u statusu „groteskno“).

Kako god, ovo su sada (još uvek) jeftina ulja. Ne baš kao u doba pojave na tržištima bivše Juge, kada je u Srbiji cena zaista bila povoljna a dok su se ljudi osmelili (posle par godina) da probaju, cene su porasle pa se većina odlučila da kupi neki drugi brend.

Posle povećanja cena sa 500 i kusur dinara na 687dinara za litar 5W-40 sintetičkog ulja, Lukoil je izgubio status „best buy“ i to je trajalo sve dok je evro bio cca. 100 dindži.

Sada su se lukavo (i pametno) setili da cene ne diraju te je 689 din. za isto ulje (5,8€) sada veoma povoljno. Mineralna ulja su uvek bila jeftina pa čak i kada nisu bila baš najisplatljivija ponuda.

Sadašnjih (dok traje) 395din. (3,35€) za Lux 15W-40 (API SL) na pumpama (maloprodajna cena) je zaista povoljno, iako ne baš da padnete u nesvest, kao i 335 (2,8€) za Super 15W-40 (API SG).

Litarsko pakovanje polu-sintetičkog Lux-a 10w-40 je 424 (3,6€) i to je veoma dobra cena (ne savetujem im da je povećaju više od 5% bar ne do kraja godine).

Polusintetički Lux 5W-40 je skoro zalutao u celoj toj priči jer sa 599 (5€) nije preskup ali zašto bi ga iko kupio imajući u vidu 5W-40 sintetičko ulje (tek malo skuplje) i prethodno (osetno jeftinije).

Teretni program (Avangard) je sa cenama konkurentan ali manje nego putnički program, a problem mu je što je loše „profilisan“ (za sve i svašta, niti je „surovo“ teretni niti je „mixed fleet“ a pokušava da bude oba). Osim toga glasine o promenjivom kvalitetu (makar i netačne) su sigurno uticale na manju popularnost.

Ovako ili onako Avangard i pored solidnog kvaliteta i dobre (iako ne odlične) cene nikada nije postao popularan.

Sav je nekako osrednji i u kvalitetu i u ceni te bolje nije ni mogao da prođe.

Eto još uvek jeftinog Lukoil-a koji troši dobre svote na sponzorstva od kojih vajde nema, svoje ljude ne obučava (ili ih samo ne šalje na teren) i slično. Sve u svemu deluje kao da mu do tržišta (makar Srbije) nije mnogo ni stalo a kad je tako bolje ne može ni proći.

Dok oni mudruju kako da osvoje pola Evrope, Gazprom je već obelodanio i strategiju za tako nešto. Da ali oni ulažu mnogo više, reći ćete vi, no može li drugačije? Mnogi su već „polomili zube“ u ovakvim pokušajima pa je bolje dobro se spremiti („calenzi pare“).

Uostalom (iako je tek daleka alegorija) i Atila je puk'o zbog loše logistike (na Marsovim poljima) a posle u istoriji mnogi koji nisu imali dovoljno resursa.

Dakle, veliki ciljevi – velika ulaganja.

Sve u svemu, nije loše i da se ispraviti (u hodu). Uostalom centrala je stvorila (kakve-takve) preduslove (između ostalog i članstvo u ATIEL-u) te ostaje da malo sredi (neke) svoje filijale jer jedno je prodavati gorivo a sasvim drugo maziva a i ljudi dobri za jednu oblast ne moraju biti i za drugu te iako vrh mora biti „predstavnik krupnog kapitala“ (i sve što ide uz to), moraju imati i jake timove. Na kraju krajeva, trebaju i naći ljude koji će „poginuti“ za kompaniju a ne samo za svoju (astronomsku) platu (bonuse). Treba smanjiti i igranje za sebe (grupu ljudi) no to ostaje na njima a pri svemu moraju znati da ljudi ni u Šljivropi (i okolini) nisu baš „sisali vesla“ te da su odrasli i uz Castrol i Texaco ali i jake državne kompanije koje su imale i bolji marketing (tada) nego Lukoil (ali i drugi) SADA.

Eko Hellenic

Ne bih dugo o njima. Ovo su vrlo uslovno jeftina ulja. Jeftina s obzirom na (doduše neprepoznat) kvalitet i s obzirom na položaj („pumpara“) koji imaju. Pumpari zapravo često prodaju svoja ulja skuplje (makar na svojim pumpama) jer tu dolazi do izražaja „all inclusive“ (prodaja na karticu uz benzin, hranu i druge potrepštine).

Kako god, osim najbolje ambalaže (među pumparima ali i uopšte jednu od boljih) tu je i kvalitet mada ne i najbolji asortiman. Asortiman je skroman. Ako je bio uporediv sa Lukoil-om i bolji od NIS-a pre dve godine sada ovo drugo ne važi a to što ni Lukoil nije proširio isti nije nikakvo opravdanje. Ako se žele prodati i ona najtraženija ulja (10W-40 polu-sintetika koju često hvalim) onda morate imati širu ponudu.

Cene nisu toliko niske da bi ova ulja nazvali jeftinim ali je 5€ za 10W-40 i nekih 3,5€ za 80W-90 dovoljno nisko na pumpi da bi to moglo uslovno i da se kaže. Za jednu zapadnu firmu iz zemlje (Grčke) gde je litar goriva blizu 2€ cene maziva zaista nisu velike. Osim toga prilično su ujednačene u regionu (osim domicilnog tržišta gde su više).

Šta reći? Marketing radi, nije da ne radi ali očigledno da maziva ne idu a goriva osrednje (šteta zbog baš dobrog kvaliteta, bar u poređenju sa drugima).

Kvalitet imaju ali on nije tako prepoznatljiv. Reklame idu samo za „avio dizel“ (dobro, fora im nije loša, ali šta dalje sa tim? One „stjuardese“ su im čist promašaj, jer na ženski deo populacije deluje odbojno a na muški neutralno, tako da i sama reklama, spot, nije bog zna šta). Benzin (dodatno aditiviran) nije nešto medijski propraćen (ili bar nije došlo do većine), a TNG je na osrednjem glasu (a trebao bi biti na dobrom) te uz visoku cenu nije baš najprodavaniji.

Izgleda da zbog krize u Grčkoj ne znaju ni sami šta će sutra biti pa im je koncentracija opala.

U svakom slučaju često previđeno, te ako nisu jeftini onda makar NISU ni skupi. Kvalitet sasvim solidan ako već ne i vrhunski. Marketing osrednji.

NIS(otec)

Da ne bude da su Rusi samo jeftini jer će u sledećem tekstu biti pomenuta makar dva (vlasnički) ruska brenda koja su sve samo ne jeftina (mada je to relativno, kako ću zaključiti na kraju ovog teksta).

Nisotec se pojavio kao „prerušeni“ Novolin te sa skromnim asortimanom koji je uz to bio i poprilično zastareo.

Gazde pune love nisu to mogli da tolerišu dugo te je pre (otprilike) dve godine izvršena korenita revizija asortimana. Sve pohvale za tako nešto. Sada je to već ozbiljna priča a učešće na tržištu solidno (iako sigurno manje od planova, koji su veoma ambiciozni).

Nisotec je krenuo kao jefin brend i predstavljen kao brend ekonomske klase. To mi je bilo malo čudno a vreme je pokazalo da sam bio u pravu jer je u međuvremenu isti dogurao do neke „srednje“ klase.

Dakle ovo su sve uslovnije jeftina ulja, jer sada zauzimaju nekakvu sredinu na tržištu. Tačno da je malo i stanje konkurencije povoljnije ali od „ekonomske“ klase ima sve manje. Mineralna ulja su (na pumpama) solidne cene a ni polusintetika  sa oko 500din. nije više nešto što bi nazvali jeftinim (makar i sa novim kursem evra od 118 din. za isti).

Ipak, 5W-40 sintetika sa (sve) ACEA C3 i MB 229.51 (svaka čast) je (bar do skora) imala cenu od 760 „i kusur“ dinara te je mnogo povoljnija od na primer Lukoil-ove koja jeste jeftinija na kasi ali uz nedostatak API SM i ACEA i svih ostalih odobrenja (makar i nivo odobrenja ako nisu sva zvanična).

Teretni program je tek „osrednje“ jeftin (na pumpama) ali je ITEKAKO jeftin za velike kupce a naročito kada su tenderi u pitanju. Dakle proizvođač daje velike rabate što trenutno rade SVI (osim par časnih izuzetaka ali su to male firme) i stvar je potpuno legalna. Naravno, očekuje se usklađivanje regulative sa EU i „zaštitom“ (jednakim tretmanom) kupaca ali to je duga i posebna priča.

Kako god, sada NIS ima svoju naftu, svoja bazna ulja (makar deo), ima načina i sredstava (preko Gazprom-a) da nedostajuće sirovine kupuje po dobrim cenama.

Sve ovo vodi ka dobroj profitabilnsti ali i mogućnosti da se na tržište izađe sa niskim cenama.

Ne kažem da bi trebali da se utrkuju sa najjeftinijima (što već i ne rade niti im to treba) ali bi mogli malo da smanje raspon svojih cena zavisno od toga kupujete li litar ili nekoliko bačvi.

Zato su i Nisotec ulja relativno jeftina u prvom i (baš) jeftina u drugom slučaju.

Kvalitet?

Trebao bi biti jako dobar. Par ljudi (mi) se žalilo na neujednačenost ali kako su neka pakovanja bila otvorena (bez zaštitne folije) pitanje je šta se izdešavalo od blendare do krajnjeg kupca (makar je odgovornost svakako na NIS-u jer je kupovina obavljena u njihovim objektima).

Naravno, ovo su (ipak) sporadični slučajevi te ostavljaju mesta sumnji pre nego što bilo šta dokazuju. Obzirom na ulaganja NIS sigurno ima i dobre formulacije i dobra proizvodni proces (i dobro kontrolisan). Malo padaju na ambalaži (izgled i kvalitet) a za zatvarače nemam šta da kažem jer se za dve godine nisu makli sa početne tačke. Curi sve živo, i ulja, i antifriz i demi voda. Možda sam i mali baksus ali od 5-6 (ili svih 10) proizvoda koje sam kupio (Nisotec) svaki drugi ili treći je cureo (što na pumpi nije baš lako primetiti a i nisam obraćao pažnju jer sam smatrao da sam prvi i drugi put izbaksuzirao maksimalno, pa da mi se to neće više desiti, ali posle trećeg slučaja, nema više šta da se kaže, isuviše da bi bila slučajnost).

Za ugled i ambicije (i kapital) koji imaju, isuviše.

Kako god, Gazprom ima i G-energy brend (tj. seriju „G“ brendova) ali o njima u sledećem tekstu.

Ovih dana je obelodanjeno da se rafinerija Novi Sad planira za proizvodnju baznih ulja (a ne goriva) te da će radovi početi 2013 i biti gotovi do kraja 2015.

Planirana je proizvodnja 180 hiljada tona (?!) što je ozbiljna količina i svakako za mnogo šire područje ne samo od Srbije nego i Balkana.

Osim naftenskih proizvodiće se i HC ulja (II bazna grup) po Chevron-Lummnis tehnologiji (vodećoj) što potvrđuje da je kupovina Chevron Italije bila samo deo većeg dogovora i strateških ciljeva ove dve velike kompanije.

Ovo je velika najava (ostaje da potvrdi upravni odbor G-ja, ako već nije) i svakako će uticati na tržište maziva ne samo u Srbiji nego i dobrom delu Evrope.

Gazprom najavljuje i proširenje kapaciteta gotovih maziva na 50 hiljada tona što nadmašuje celokupnu potrošnju u Srbiji pa je očigledno da će više od polovine te (planirane) proizvodnje ići u izvoz.

Ovo je nešto što će sigurno imati veliki uticaj na tržište mazivima ne samo na Balkanu nego i šire ali nije baš deo ove priče pa ću stati sa njom (ionako je tek plan).

Tema se otvorila i mogla bi ići i u više nastavaka ali će dobiti samo još jedan i to o onim (verovatno) suštinski jeftinim uljima koja imaju visoku cenu pri kupovini. Dakle ide priča o (skupo) jeftinim uljima, sa visokom cenom koja nije UVEK opravdana ali u dugoročnoj priči ne mora da bude nešto što će vam oteti velike svote novca, jer ćete makar deo povratiti na razne načine, čak iako ste veliki korisnik (pogotovu tu), dakle rukovodilac velikog voznog parka ili tako nešto. No, za najavu i više nego dosta, da ne počinjem tekst koji će biti na blogu u toku septembra (da se ne obavežem prvom polovinom do kada bi mogao da osvane).

P.S.

Da se (malo) ispravim. Pre teksta o skupim (a možda jeftinijim od jeftinih) uljima, biće jedan kratak osvrt na "privatne robne marke" (koje su poseban fenomen i širi od maziva, i što može biti i ušteda ali i ne ALI je sigurno zarada za lanac trgovina ili šire gledano vlasnika brenda).
Više puta sam se ogradio od ovakvih ulja jer je vrlo nepredvidljivo šta se iza njih krije. Ipak, tema jeste zanimljiva i dobro se uklapa u priču o jeftinim uljima.
Osim toga (u tom tekstu) moram pomenuti i još (bar) par proizvođača iz regiona (Jugoistočna Evropa) koja su uslovno jeftina te kao i druga (pominjana) imaju dobar odnos kvalitet/cena.
U svakom slučaju završavam sa premium brendovima ili bolje rečeno sa premium cenovnom klasom.
07.09.2012.

P.P.S.
"Karamba, ala ovde brzo pada noć!" - što bi rekli u crtaću.
Lukoil je u (nekom) međuvremenu (ali nije ažurirao na sajtu) podigao cene svojih ulja (maziva).
Sada je 5W-40 sintetičko ulje 744rsd za litarsko pakovanje (6,30€). PS je preko 600 din. (nisam zapamtio cifru), PS Lux je 514 a mineralno 15W-40 celih 465rsd (bezmalo 4€). Avantgard Ultra je 492rsd (10W-40) a ostala ulja su takođe procentualno skuplja (premda Standard i Avangard Extra još uvek deluju, relativno, jeftino).
Dakle, Lukoil je još uvek jeftin ali je sve "relativnije jeftin" i sve manje konkurentan. 
Dakako, ovo je tek usklađivanje zbog kursa dinara i to ne potpuno (zapravo tek pola razlike u kursu od početka godine). To nije preterano ali bi za kurs do 120 dinara moralo da ostane tako.
Jer (kao što je u tekstu naznačeno) ovo je prilika da se bude jeftiniji bez pojeftinjenja (u dinarima) što bi moglo da se tumači smanjenjem kvaliteta.
Kako god, sada je ovo manje privlačno od Nisotec-a, bar dok i oni ne podignu cene.
Sve u svemu, cena nafte se vratila i "stabilizovala" na oko 90€ po burencetu.
Kurs dinara je takođe manje-više oko 118rsd. 
Bazna ulja su takođe stala sa rastom (cene), mada zavisi i od vrste, jer I bazna grupa malo i raste dok II pada, pa je (opet) situacija da su HC ulja (nižeg kvaliteta) jeftinija od mineralnih (još nižeg).
Osim toga, pogrešio sam sa cenom III bazne grupe u Evropi jer sam uzeo podatak iz drugog perioda.
Naime po pravilu skuplja u Evropi ova ulja su sada jeftinija nego u USA (gde sam naveo cene koje jesu a trenutno su oko 1800$ po toni).
Situacija je TRENUTNO da u Evropi cena III bazne grupe (SHC) iznosi jedva (ili čak i ispod) 50% više od Solvent Neutral-nih (mineralnih, I bazne grupe).
Pogađate zašto?
Jako se malo traže (i troše). Drugim rečima, masovno se menjaju uljima II+ bazne grupe ili čak II bazne grupe, svuda gde je moguće (polu-sintetička ulja, ako se koriste mineralna uz dodatak "sintetičkih", pa čak i "sintetička" nižih kateorija i standarda). Naravno zahtevni standardi (VW 504/507, MB 229.5/229.51 i slični) se ne mogu bez njih ni postići pa tu još uvek ostaju ova ulja kao isključiva za osnovu ovih ulja. Svuda drugde ... i kod VEĆINE proizvođača ... zabušavanje je u toku i naveliko (kako drugačije to reći).
Nije više dovoljno otvoriti "četvoro očiju". Ne pomažu ni kožne gaće (kako kaže narod) a kako god se okrenete zadnjica vam je pozadi.
Strategija?
Ili kupiti jeftinija (ali ne i najjeftinija) ulja iole renomiranog proizvođača (sa idejom da ni veća cena ne znači zaštitu od ove vrste "optimizacije") ili (još i bolje) skuplja (iako ne najskuplja) renomiranih (ali neizvikanih) brendova sa nadom da kod njih "optimizacije" troškova nema ili ne u meri koja je postala uobičajena.
"Sačuvaj bože i sakloni"?
Ne. Tražili ste (jeftinija ulja, poznatih proizvođača i jakoh brendova) - gledajte.
I uživajte.
Gorivo ćete platiti makar bilo i 5€ po litru (a biće makar za desetak godina) ali je 5€ za litar maziva (uvek bilo) mnogo. 
Vaš motor, vaš izbor. 
Više nego ikad NE treba verovati brendu, reklami, pričama ovih ili onih. 
Kome verovati?
Kako ko i kako gde ...