V bazna grupa, Base oils group V

Ajd’ da primaknemo cara do duvara (stignemo do mineralnih baznih ulja).

Estri

Ova bazna ulja (i uopšte estre) po pravilu NE proizvode naftne kompanije već hemijska industrija. Najveći i najznačajniji izuzetak (koji potvrđuje pravilo) je ExxonMobil sa svojim sjajnim Esterex baznim uljima (estarskim). Dodue ne proizvodi ih na tlu Evrope (ni okoline) pa se zato i NE računa.

Pa da navedem najvažnije a ima ih više od prstiju, pa bih neke svakako morao izostaviti.

Akzo Nobel ... (onaj Nobel? – DA.), Auschem (pogon u Italiji), BASF (najznačajniji i najveći proizvođač na starom kontinentu), Chematura (više fabrika u različitim državama), Clariant, Croda, Diester Industrie, Esterchem, Ineos, Nyco ...

Selekcija je i po prepoznatljivosti kompanija (šire gledano). Clariant i Croda su veliki giganti i proizvode široku lepezu hemijskih proizvoda (uglavnom baznih, sirovina).

Estri (naročito Diestri i poliestri) su NAJSKUPLJA i (uglavnom, verovatno i najčešće) najkvalitetnija bazna ulja, više u primeni u industriji (za mnoge namene nenadmašna) a u automobilskoj industriji ili „začinska“ (rastvarači ili kao potpora manje kvalitetnoj osnovi, sve ređe) ili 100% estarska, u široj prodaji samo Motul (300V serija), kod motociklističkih još i Silkolene i Bel-Ray (makar kao američka kompanija) i sa po par ulja još nekoliko kompanija (ove imaju cele serije na bazi estara ili kombinacija Estri/PAO). Koriste se i za prava (pravcata; makar i 300V bio u toj feli) Racing ulja (ulja za trke), i obično su komplet na bazi estara. Koristi se kod 2T sintetičkih ulja. Takođe se koriste za specijalne (visokotemperaturne) masti iako je PAO tu više u upotrebi.

PIB (ne, nije poreski indentifikacioni broj, već je Poliizobuten)

Ne koristi se u automobilskim uljima ali je važan (glavni) sastojak SINTETIČKIH 2T ulja. Dobro, može biti (i najčešće jeste) više estara (60-tak %) ali bez PIB-a ne može (tamo je izvestan kao porez i smrt ... pa dobro, kao porez, imaju i zajedničku skraćenicu).

Proizvođači:

BASF (da li vas čudi?), Ineos (bravo! Mogli bi da dobiju i ime jednog margarina, jer ih svuda ima) ... i još (samo) proizvođači aditiva: Infineum i Lubrizol.

Od njih 40% otpada na BASF, Ineos i Infineum su na 20-25% tržišta (Evrope) a Lubrizol drži preostalu osminu (1/8) .

Rusi imaju jedno postrojenje u Tuli ... meni nepoznatog kapaciteta ali verovatno tek na pola od Lubrizola.

Ipak, bitno je pomenuti i nije zanemarljivo.

Naftenska bazna ulja

Tu je priča kratka: Nynas ... pa Nynas, pa niko.

Nynas je vodeći svetski proizvođač (iz Švedske, sa doduše 50% udelom Venecuelanske (državne) naftne kompanije, gde se proizvodni najviše nafte pogodne za proizvodnju ovih BU) .

Do skora je Shell imao ¼ udela, ali je prošle godine i to postrojenje kupio Nynas.

Jedino je još NIS (Gasprom, Gasprom Neft) najavio (i započeo) rafineriju gde će se ova BU proizvoditi u Evropi (sa respektabilnih 15-20% ukupnih kapaciteta u Evropi).

U svetu se samo tri proizvođača mogu smatrati takvim i to su osim Nynas-a, još i Ergon (pored Nynas-a jedini koji snabdeva i Evropu, mada više Nynas snabdeva USA) i PetroChina.

I da, za ljubitelje teorije zavera, podatak da su sve tri kompanije (zapravo) DRŽAVNE, valjda nešto govori (ili možda ne?). Ni Gasprom ne ispada iz te priče ... Dobro, solidnim delom jesu i privatne, a tržište specifično.

Koriste se (pre svega) za transformatorska ulja, specijalne mazive masti (sve više) i industrijska ulja.

Za automobile su pre svega „začinska“ i slično estrima služe kao rastvarači (naročito kod PAO ali i III bazne grupe). Imaju prilično specifična svojstva pri čemu se dopunjavaju sa drugim (pre svega estrima) sintetičkim uljima. Mana (jedina?) im je nizak indeks viskoznosti ... pa dobro, ima još par (mana) ali ovo je najozbiljnija. Specifična masa (težina) im je prilično velika što ne mora (ali može) da bude od značaja.

Tačka stinjavanja je obično ispod -40°C tako da su i tu „prave sintetike“.

Sintetike? Vode se kao V bazna grupa (zajedno sa estrima) i imaju osobine (kvalitet svojstava) kao sintetička (ne računajući ind. visk.) ali se proizvode HC postupkom i dobijaju direktno iz nafte (obično zajedno sa parafinskim, pa u zavisnosti od sastava nafte i procenat jednih i drugih, ali uvek više naftenskih ako se uopšte proizvode, jer se proizvode samo od određenih vrsta sirove nafte) pa su po tome (ipak) mineralna bazna ulja. Naravno potpuno drugačijeg hemijskog sastava od parafinskih (parafinsko/aromatskih) i time osobina bližih nekonvencionalnim ili sintetičkim baznim uljima.

Sve se više koriste smeše naftenskih sa BU II i/ili III grupe kao zamena za mineralna ulja, pri čemu je korekcija formulacije (aditiva) skoro nepotrebna a osobine podignute na viši nivo. Ovo zahvaljujući opštim svojstvima naftenskih BU, ali pre svega njihovim rastvaračkim osobinama. Tako se dobijaju nešto skuplja ulja (maziva) ali sa mnogo boljim osobinama i većom čistoćom.

Naftenska  BU su obično niske viskoznosti (najviše se koriste kao takva) ali pokrivaju širi opseg.

Toliko.

Sledi tekst o proizvodnji mineralnih baznih ulja, pa (otvoreni) zaključci.

Evropa je ovim BU (navedenim u ovom tekstu) sebi spasila obraz i čast, kao tehnološki vodeća „sila“.

Krajnje je vreme da i preradu nafte podigne na viši nivo, ne samo što se tiče goriva (tu jeste vodeća) nego i baznih (mazivih) ulja; i ne samo za industrijska maziva već i za automobilska.

Pre SNEGA, Before the SNOW

Jedan „laganica“ tekst. Više podsećanje. Pre nastavka serijala o baznim uljima (i kasnijeg o aditivima).

Prvo vest (već poznata, ali jeste da se naglasi):

Elf je preimenovao (sva) svoja ulja. I ambalaža je nova (a i bilo je krajnje vreme).

Nadam se da će ovim izvršiti (pozitivan) pritisak i na druge da osveže ponudu (makar ostala suštinski ista). Nisam naravno pritalica da se ovo radi svaki čas i naprečac (nije toliko zanimljivo a i treba naučiti nova imena, mada nov izgled ambalaže uvek ostavlja dobar utisak). Možda je dva puta u deceniji ovo potrebno uraditi. Naravno uz povećani kvalitet ambalaže (što obično izostane ili ostane isti).

Više informacija na sajtu uvoznika (Profaco) ili samog proizvođača (Total group).

Kad smo već kod ambalaže ...

Da ne pišem poseban tekst o tome ali da naglasim:

Posebno cenim (malobrojne) proizvođače koji imaju poseban sistem za zatvaranje boca (pop-up bottle cup, „zatvarač na izvlačenje“) na svoj ambalaži. Većina velikih imena to ima na posudama od 4 ili 5 litara ali manji broj njih i na flašama od litar. Ovo proizvođača košta (desetak centi) ali vredi (bar) 5 puta toliko ili možda i ceo evro (dolar). Lično se meni to toliko sviđa da bih zaista za isto ulje dao još jedan PDV (20%) za kvalitetnu ambalažu (i dovoljno čvrstu da ne „propiša“ ulje kad se stisne).

Lepo i kulturno sipaš ni kap ne prospeš ne umažeš se, ne sliva se ulje, milina.

Nije zaštita od falsifikata (kao ni metalna ambalaža) ali komplikuje posao (i smanjuje profit) falsifikatorima koji moraju više da ulože i prodaju veću količinu (što povlači i korišćenje jeftinijih ali ulja koja nisu škart). Doduše to rade i manje softificirani falsifikatori (slučaj „bure“).

I da se vratim na temu: šta urediti pred pravu zimu (sledeće nedelje je samo uvod, pa tekst nije zakasneo, možda je baš za sledeći vikend uz pripreme u toku sedmice).

1) Motorna ulja

Ako ste prešli 70-80% intervala za zamenu a automobil vam je u koliko-toliko dobrom stanju, razmislite da ulje zamenite. Za starije automobile ako ste prešli 50-60% važi isto.

Ukoliko ste (tek) prevalili polovinu (ili malo više) a automobil koristite (manje nego leti ali skoro svakodnevno) onda nemojte menjati. Taman ćete s proleća zameniti ulje (ako je samo po gradu onda i „puno“ vode).

Ako zimi malo ili nimalo ne koristite vozilo, onda je bolje zameniti pred zimu! (slično kao kod motocikala)

Ukoliko koristite 10W-xx ulja, to je za većinu krajeva (osim planinskih) više nego dovoljno.

Ukoliko ste na 15W-xx uljima, možete dosipati (ako ima mesta) 10-20% (i iz više puta, što je najčešće slučaj) 10W-xx ulje istog proizvođača (iste serije, ili sa što sličinijm specifikacijama).

Nije obavezno (zime su sve umerenije) ali neće škoditi. Ipak do -15°C nije od značaja a par dana (ako je manje) se može pregurati (naročito ukoliko je automobil garažiran).

Ulje NE držite na minimumu! (ili ispod). To što će se zagrejati neki minut (km) ranije, nije od većeg značaja.

Doduše ne morate (kao ostali deo godine) juriti i max. („zlatna sredina“ je baš o.k.)

2) Menjačka ulja.

U 90% ništa ne dirati. 80W-90 ili 80W ulja su dovoljna ali je na većim minusima potrebno više minuta da se zagreju. Ne šaltajte mnogo, posle minut zagrevanja u mestu (kod starijih motora i par minuta), više je bacanje para, krenite prvim stepenom prenosa, pa vozite malo duže nego što je uobičajeno (a uobičajeno je prvih 10m, neka bude i par stotina, dok ne prođete prvu raskrsnicu ili tako nešto) pa drugim stepenom vozite što duže (ako je toliko hladno i nije za jurcanje, a sneg se podrazumeva, a čak i kada se čiste ulice može biti poledice). I to je to, ništa specijalno. Ukoliko imate 75W(-xx) ulje, onda ste obezbeđeni i na Pešteru (i sličnim predelima).

3) Kočiona tečnost (KT)

Još nije kasno ... nemojte po svaku cenu trčati da to uradite ali ako ima idealnog vremena za zamenu to je (pozna) jesen. Logika je jednostavna: što više vode u KT to veći (potencijalni) problemi ... voda ledi a vode ima tu i par % (ako duže od 2-3 godine niste menjali). Nije loše prekontrolisati nivo i dosipati do potrebnog nivoa. Ovo su „najmešljivija“ od svih vrsta fluida u automobilu. Jedino pazite da ne mešate LHM mineralne fluide (za neka vozila PSA grupe) i DOT 5 (silikonske) sa ostalima. DOT 3, 4 i 5.1 su mešljiva među sobom.

Ipak, najbolje je koristiti istu koje već jeste (ako imate informaciju o tome). I naravno, istog proizvođača, ali nije od krucijalnog značaja.

4) Antifriz. (AF) (ili RT, rashladna tečnost)

Ovo je naravno, najvažnije i najaktuelnije.

Da ne ponavljam mnogo, imate već poseban tekst o tome (koristite „search“).

Samo napomena oko jednog praktičnog aspekta.

Često se doliva „nešto“ (malo) koncentrata da bi se „pojačao“ (AF).

To je obično jedan litar (1,0 lit.).

Prvo: izmerite „jačinu“ AF-a, pre takve „akcije“. -30 i manje je dobar rezultat i tu ne treba ništa posebno dirati. Ako nedostaje pola litara ili par dl, dolijte 50% („40“, od zaštite do -40).

Drugo: uobičajena zabluda je da AF isparava (voda), mnogo je češće da curi. Plinska instalacija povećava mogućnost curenja (a ne isparavanja, kako se uobičajeno veruje).

Treće: Šta god da je uzrok, najbolje je dosipavati 50% (i da je manja i veća koncentracija). Koncentacija je o.k. ako je 40-60%. Dosipavanje 50% jedino može biti nedovoljno za jaku zimu (vidi pod 4).

Četvrto: Koliko pomaže litar koncentrata?

Zavisi od ukupne zapremine i početne koncentracije. Ponavljam, prvo izmeriti pa ako je tek -20°C (ili bliže nuli) onda je bolje ZAMENITI nego dosipavati.

Teorijski je (približno) sledeće:

Jedan litar AF-a sipan u 5 litara 33% (vol.) snižava tačku mržnjenja sa -18 na -24.

Deluje kao o.k. ali u 6 ili 7 litara je nedovoljno a i onih 33% treba da je precizno određeno.

I na kraju ali ne i po značaju:

(„njegovo veličanstvo“) Akumulatorska baterija.

5) Akumulatorska Baterija (AB)

O ovome (naravno) imate poseban blog mog prijatelja Miše (i tekst o tome).

Samo par napomena.

Akumulator dopunite (punjačem sa podešavanjem struje i/ili napona; ili „inteligentnim“ sa više programa ili automatikom).

Akumulator premerite u nekom dobrom servisu (makar „struju punjenja“).

Ako imate dizel motor i „sumnjiv“ akumulator, planirajte da isti zamenite (ili ako ste blizu Subotice, probate da spasete isti kod Miše, dobijate zamenski dok ne završi intervenciju).

Nov, uvek dobro dopunite pre stavljanja na automobil, jer tako počinje drastično skraćenje njegovog veka (ako je stajao duže od 6 meseci u magacinu, po pravilu je tako).

O gumama je sve rečeno a o tome i zakon vodi računa, sve četiri M+S sa min. 4mm je zaista sve što Vam treba (i lanci u gepeku; doduše kad dođe do lanaca to je tek za „ne daj bože“ i poslovne potrebe).

I pre svega: vozite oprezno, lagano i po propisima. Na snegu upola sporije nego na suvom kolovozu i bez naglih pokreta i kočenja. Doduše kočite (ako imate ABS držite pedalu) ali lagano i kratko.

O problemima sa dizelom je već pisano (dva teksta). Sa ED-om (EN590) pa još zimskim nećete imati većih problema ali kako se bliži -20 prelistajte tekstove od pre (skoro) dve godine. Benzin je ionako „majka“ za zimu a najveći problemi mogu biti sa TNG-om (letnji ili „nedovoljno zimski“, znači sa nedovoljno propana u smeši) ali kad smo (neki još nisu) preživeli dvostruko oporezivanje (atestiranje), preživećemo i malo vožnje na benzin (malo duže jutarnje).

I sada može i Deda Mraz da nam „stigne na veselje“.

P.S.
Tačka na i (ili j) je ne zaboraviti tečnost za pranje vetrobrana. Neće -1, -2 pa ni -3 biti opasno (ako nije čista voda), ali je dobro dodati zimsku tečnost (ako već niste). Trećina zimske pruža zaštitu do -5 pa je to u većini predela o.k. za narednih nedelju dana. Polovina štiti do -7 ili -8°C što bi već od sledeće nedelje i početka decembra bilo primereno.
Najjeftinije tečnosti možda štite samo do -15°C (naročito one koje nemaju deklarisanih -20 ili ako je "advokatski" navedeno "i do -20"). 
Uzmite da su proizvođači kao što su: FAM, NIS, RNB, Modriča i INA pouzdani.
Dobra iskustva sam imao i sa Viskol-om (koji zaista štiti i do -25°C). Naravno i jeftinije sam (povremeno) koristio, bez većih problema ali tu ipak može da promakne i neki sa metanolom. 
Ove se tečnosti uglavnom dobro mešaju međusobno (malo površinski aktivnih materija + alkohol) tako da tu ne treba očekivati probleme, naročito ako se kupuju tečnosti renomiranih proizvođača.
I na kraju: ne kupujte MUTNU tečnost za vetrobran! Mora biti (kristalno) čista i bistra.
Jedina mutna tečnost u vezi automobila može biti odmašćivač za spoljno pranje motora (ili skinutih delova), ali NE mora da bude (opet prednost onim transparentnim).

Bazna ulja 2.0 (II i II+ grupa); Base Oils 2.0 (group II & II+)

Priča o grupi II baznih ulja bi mogla da se svede i na par rečenica; jednostavno Evropa i proizvodnja ovih BU ne idu zajedno. Praktično se ona u Evropi (pa i okolini) proizvode u stilu „statističke greške“ ... skoro.

Pre ove priče moram da naglasim (u vezi prethodnog teksta o BU) da je Total za 2011. najavljivao znatne kapacitete III grupe BU (nešto oko 200 hiljada tona ako se dobro sećam). Šta je sa tim bilo? Gde je netragom nestalo? Kriza?! U svakom slučaju Total povećava kapacitete za BS (bazna ulja) ulja što je tek posebna priča i dodaćiću je i u ovom tekstu.

Evropski kapaciteti za proizvodnju II G BU su izuzetno skromni tako da se velike količine uvoze.

Jednostavno Evropa je (na svoju štetu ali bez velikih posledica) ovu tehnologiju „prespavala“ a kada se trgla iz sna, naišla je na košmarnu stvarnost. Veliki kapaciteti rafinerija starih i preko 30 godina, mineralke koliko ti srce ište a modernih ulja ni za lek. U poslednjih 15-tak godina u Evropi je zatvoreno mnogo (ali MNOGO) pogona koji su proizvodili mineralna BU (grupa I). I pored toga postoji višak proizvodnje (i naročito kapaciteta).

II bazna grupa su praktično ono što se naziva i HC (hidrokrekovana) BU. Zastarela klasifikacija omogućava da dodatno prečišćena (hidrofinišom) „Solven Neutral“ BU „dosegnu“ (rastegnu se) u ovu grupu. Ipak, u industrijskim uslovima ovo se pokazuje nekomerijalnim pa su takva ulja najčešće I+ grupa.

Glavna prednost (po zvaničkoj klasifikaciji) je hemijski sastav, više od 90% zasićenih ugljovodonika (UV).

Ovim su ova (HC) ulja otpornija na oksidaciju i pogodna za duže servisne intervale. Idealna su za 15000km a uz bogati sastav aditiva (i/ili dodatak III grupe) i više.

Sam proces je prilično star a još pedesetih godina se u maloj količini proizvodilo po njemu za specijalne namene. Moderna HC ulja potiču iz sredine 80-tih i prvog modernog postrojenja Chevron-a.

Ako su PAO i estri bili „tri klase iznad“ ali zbog cene nedostižni, onda su HC bazna ulja sa tek dvostrukom cenom (u doba pojavljivanja) izazvala pravu (r)evoluciju, koja je doduše poprilično zaobišla drugu stranu Atlantika, mada bi mi sa područja bivše SFRJ mogli biti ponosni na činjenicu da su se proizvodila svega par godina nakon Amerike. Nespremnost Evrope i prenaduvani kapaciteti su doveli do toga da je nametnuto mišljenje da su ova ulja dobra ali ne previše bolja i skuplja, međutim to ni blizu istini nije, a vreme je samo potvrdilo da su to potpuno nesuvisle i nebulozne tvrdnje čiji je smisao bio da se održi „status-quo“.

Dakle, brzo su cene pale na 50% više od mineralki i tu stvari postaju ozbiljne. Dalje se uozbiljavaju novim zahtevima za zaštitu okoline i već bi sada moglo da se (mirne duše) kaže da je vreme mineralki (u tehnološkom smislu) odzvonilo iako će (ironično i paradoksalno) ostati vodeća BU do kraja sledeće decenije ako ne i duže (po prognozi svih relevantnih institucija, udruženja i proizvođača).

Trenutno su HC ulja II grupe (ubedljivo) najisplatljivija i za proizvođače i potrošače. Idealna su za viskozne grupe 5W-30 i 10W-40 koje i (u Evropi bar) preovladavaju.

U poslednjih desetak godina (naročito 5-6) je sve češća pojava „tehnološkog paradoksa“ da su ova BU jeftinija od tehnološki inferiornih mineralnih ali je „ceđenje suve drenovine“ i izbegavanje novih investicija (zbog krize) učinila da su mineralke zadržale (neopravdanu) vodeću poziciju na obe strane Atlantika. Analiza kaže da se cena HC ulja kreće u granicama 0,9 do 1,2 u odnosu na SN BU, ili sve više u još užim: 0,95-1,1. Ovo vodi ka tome da su troškovi skoro izjednačeni (čak se i aditivi ne moraju posebno promeniti ili tek neznatno, pa je u proizvodnji čisto HC ulje skuplje tek 5-20%). Posledica je sve češća proizvodnja „polu-sintetike“ isključivo na ovim uljima, protiv čega nemam ništa protiv, više su „sintetička“ nego ona koja imaju 15-20% III bazne grupe. I sve se češće (naročito kod teretnog programa) koriste i za 15W-40 ulja, kao 100% baze (ACEA E9 na primer) ili mešanjem sa mineralnim. Čak se i u 20W-50 koriste jednim delom, mada ta pojava nije masivna, bar ne u Evropi gde se ova VG koristi uglavnom za starije automobile.

Doduše tu se razni proizvođači „snalaze“ pa „PS“ ulja prave kao 50/50% mineralno/HC ili čak dodaju tek 25% HC ulja u mineralke ali to je „druga strana medalje“.

Bilo kako bilo: II grupa BU se proizvodi ili kao „nus-proizvod“ pri proizvodnji III bazne grupe (naročito u Evropi) ili se proizvodi u Aziji i USA. Vodeći proizvođači su (ubedljivo): Chevron (nešto malo II+ grupe) i ExxonMobil (uglavnom samo II+).

II+ su HC ulja sa VI (inksom viskoziteta, IV prevedeno) većim od 110.

Uglavnom imaju sastav III bazne grupe. Sadržaj zasićenih UV je uglavnom veći od 98% (mada i II grupa ima često toliko, 99% kod Chevron-a) a sumpor je ispod 10ppm čime čak i prevazilaze III grupu BU iz nešto starijih pogona gde se postiže tek ispod 50ppm a daleko ispod 300ppm po standardu.

Nezgodacija je i u tome što su manje viskozna ulja iz pogona III grupe uglavnom II(+) a za niže viskoznosti se traži III ili kombinacija III i IV ... pogađate, „full sintetika“ je često i II+.

Dakle, stvar je prioriteta (praktično podela tržišta) jer Chevron može svoja ulja unaprediti i u II+ ali uz veću cenu pa je ovako visok kvalitet HC ulja po niskoj ceni bolja kupovina ali i neznatno skuplja II+ grupa ima svoje kupce pa ko šta želi to i dobije (nešto se sa II+ uštedi i na polimerima pa je to više stvar ukusa o kojim ne treba raspravljati ili timova velikih kompanija koji računaju troškove „na četvrtu decimalu“ pa nekad prevagne jedno a nekada drugo).

Veliki proizvođači (van Evrope) su:

u USA:

II bazna grupa: Chevron, Philips 66 (ConocoPhilips, koji je ostao kao deo za eksploataciju nafte a 66 kao prerađivač), Flint Hills (gde opet Philips 66 ima udeo) ... i naravno Motiva (koja ima pogon u Port Arturu, Teksas) ali nije i američka firma (prvo pogon bio u vlasništvu Texaco-a, a sada je JC između Shell-a i Saudijaca). Na kontinentu treba spomenuti i kompaniju Petro-Canada.

II+: Exxon Mobil i Philips 66.

Azija:

SK (pretežno II+, prodaju se i u Evropi ali naročito u USA, gde su gotovo „podelili“ tržište sa EM-om gde Sk drži niže viskoznosti a Ameri veće) te ostali Korejanci: GS Caltex (prema mestu proizvodnje) i S-Oil; nešto malo proizvodi Petronas a nešto više FPL na Tajvanu i PetroChina (CNPC) u Kini.

I da se vratimo na temu ... Evropa.

U Evropi (jadnoj nam po ovom pitanju) situacija je sledeća:

Puralube, Nemačka (najveći kapacitet); Viscolube, Italija; EcoStream (Finska) ... svi između 50 i 100 hiljada tona po redosledu navođenja. I još Eni sa ispod 50 hiljada tona. Ukupna proizvodnja jedva da premašuje (ako uopšte) trećinu  proizvodnje III bazne grupe, dok je u ostalom svetu obrnuto.

Šire u regionu su još samo pogoni u Kataru (Shell) i Turmkmenistanu (Srednji Istok) koji jedva da je EMEA (izlaskom na Kaspijsko jezero (more) se tako provlači), tj. u Aziji.

Shell još uvek ne prodaje velike količine u Evropi ali se to treba očekivati (iz godine u godinu, da raste). Kapacitet GTL-a po pitanju HC ulja II bazne grupe je veći nego svi kapaciteti u Evropi (trenutno).

Najave:

Puralube najavljuje (doduše skromno) proširenje kapaciteta i nova rafinerija (baznih ulja, po Chevron-Lummus tehnologiji) u Novom Sadu (NIS) gde su HC ulja tek pod dva (naftenska BU su glavna). I to je sve što se Evrope tiče. Naravno u Rusiji je u planu više pogona (kombinovana proizvodnja II i III grupe) što je uglavnom već spominjano u tekstu o III grupi BU, kao i SK-Repsol pogon u Španiji koji će manjim delom proizvoditi i ova bazna ulja.

Dok se sve to ne ostvari (u naredne 2-3 godine) Evropa ostaje veliki uvoznik BU II grupe.

Na kraju ali ne i po značaju: ChevronTexaco i ExxonMobil nisu samo vodeći proizvođači već su i lideri u tehnologiji. Tako da je većina pogona u svetu bazirano na njihovim tehnologijama. Hidrokrekovana ulja se često (ali ne i isključivo, najbolji primer buduća rafinerija Novi Sad) proizvode u velikim rafinerijama gde se proizvode (kvalitetna) goriva. Tako se za količinu „otimaju“ dizel i bazna ulja, te je (naročito u Evropi) čest slučaj da prevagne „ceđenje“ dizel goriva (više se isplati).

... a sad (dame i gospodo) malo nauke, ... and now (ladies and gentlemen) a little bit of science

Svestan da uprošćenja vode nepreciznosti a duga objašnjenja u dosadu, reših da podelim sa vama impresije prelistanih (a nekoliko njih pažljivo pročitanih) više desetina radova u vrhunskim naučnim časopisima (tribologija, petrohemija).

Dakle, još nisam završio sagu o baznim uljima, ali za 2-3 teksta bi trebao. Uz osnovnu ideju da napravim i serijal o aditivima, po prvi put sam se našao u (velikoj) nedoumici. Pričati o aditivima bez mnogo hemije je već prilično nezgodno. Kako naći pravi odnos „naučno-popularnog“ i (dovoljno) stručnog?

I sam volim da gledam emisije na raznim programima televizije (na žalost, nedovoljno ih je i sve manje) iz oblasti u kojima sam amater pa sam uočio jednu pravilnost (isto i u knjigama o popularnoj nauci):

Matematičke formule, osim čuvenog i jednostavnog, (bar kao jednačina) E=m×c²  (zapravo je tačnije „ce na kvadrat“ puta m, jer prvo ide konstanta) se izbegavaju i pominju samo u „samoodbrani“ i „krajnoj nuždi“ i to u oblastima gde se ne može bez njih (teorijska fizika, astronomija ...).

Dobro, to sam naučio. Čemu bi inače doprinelo nešto poput:

Hemijska jedinjenja se na TV-u prikazuju 3D modelima, lepo ali meni nedostupno (doduše organska je tu u lošem položaju, osim ako modele ne vrtite ukrug, što se može napraviti i na comp-u , ali… ). 
Dakle nešto kao:

Ne bi bilo posebno korisno, ni Vama ni meni.

Ako je dosad bio “Klingonski” pa ponekad i u idiomima ovo bi moglo da se nazove “Uticaj borgovske kvazi epske poezije na dijalekte klingonskog u rubnim područjima galaksije NGC 235X52“.

Šta onda?

Nazive nekih od jedninjenja i osnovnu strukturu (tu i tamo) moram da spomenem a kasnije koristim (isključivo) kao skraćenice. To je minimum potrebnog da bi se objasnila hemija aditiva.

Šta je zanimljivo? A šta od „teške nauke“ potvrđuje neke moje navode (pre nego što sam radove čitao)?

Prvo: UTISCI

Osnovni utisak je da “ima nade” za nauku. Ovo više u smislu da sve manje kaska za primenom i čak ide i ispred. Dok su istraživanja ZDDP-a kasnila decenijama za primenom sada su to godine (novi AW aditivi) ili je čak i prethodnica primene. Doduše, odmah zatim sledi i blago razočarenje jer mehanizmi se sve manje proučavaju a sve više „broje mrtvi“, tj. samo snimaju SEM snimci ili izvode zaključci tipa „crno je crnije od belog a belo je belje od crnog“, no ima i tu izuzetaka tako da sam sa zadovoljstvom isčitao jedan rad („od korica do korica“) gde su se autori zapitali šta su dobili eksperimentom i da ta neočekivana (a teorijski zasnovana) pojava zaslužuje dalja istraživanja (kasnije malo više detalja).

Dakle, instrumenti kojima se neki parametri mere su bolji i dostupniji nego ikad, a u „belom svetu“ su istraživači „naoružani do zuba“ svim i svačim, tako da su decenije razvoja analitičkih i drugih metoda (opštih ili samo za tribologiju) dale rezultat. Sada se zaista može snimiti ono što se nekada samo naslućivalo i indirektno merilo. Kao na primer: debljina tribološkog (zaštitnog) filma ZDDP (dobro, ovo i nije tako novo) ali i parametri potrebni za izračunavanje modula elastičnosti istih (gore navedena jednačina) i slično.

Malo praktične nauke

1) Koliko je relevantan test 4 kugle za motorna ulja?

Odgovor: Nije uopšte. Iako je to obično zdravorazumsko razmišljanje (bolji rezultati samo uz pomoć EP aditiva, kojih ne treba da bude u motornom ulju, i donekle bolji sa više AW aditiva (čitaj: ZDDP), kao što sam i nekoliko puta, ovde i na raznim forumima, već rekao) dobro je imati isto – CRNO NA BELO ... I da nije „po selu se priča ali nije naučno dokazano“ (nemam konkretan rad, nego moram da se pozivam na nekoliko njih i u sitne detalje i teorije), sada je (verovatno i ranije ali mi je drago da toga ima i u jako novoj literaturi, od pre manje od pet godina) lako pozvati se na jedan (jedini) naučni rad, i ne mora da se mnogo objašnjava, sve je NACRTANO (obično takvima treba crtati, ima grafika do mile volje i nazad).

Dakle, kada naletite na sajt gde vas ubeđuju da je ulje A bolje od ulja B (i to 10x ili više, čak navode i brojke) zbog boljeg rezultata u „four ball wear test-u“ a vi lepo zaobiđite isti jer su to oni koji „malo (profesionalno) znaju“ a takvi su najopasniji (po onoj „malo znanja – opasna je stvar“).

Izuzetak koji potvrđuje pravilo je kompanija Amsoil koja se poziva na isti (komercijalno korisno) ... a na čijem se sajtu može pročitati priličan broj pametnih stvari. Verovatno se radi o očaju zbog toga što jednako dobra ulja (ili „tu negde“) kao Mobil 1 ne mogu da prodaju ni u količini od par % za šta nije kriv R&D ExxonMobil-a već „slobodna tržišna utakmica“. Ipak, umesto nebuloznih navoda dokazivanjem  kvaliteta preko testa 4 kugle, bolje da se drže onih 80 ili 90% zasnovanog (i rade na novim činjenicama) u svoju korist, ovako samo kvare utisak ... kompanije koja se trudi i održava na nivou velikih kompanija.

Inženjer Motul-a (verovatno mašinski ... ili čist hemičar, ne inženjer hemije, pa se zato i nije snašao) u USA lepo kaže da nije zasnovano i navodi šta jeste ali bez dokaza ... prilično neubedljivo (na žalost).

2) Menjačka ulja po API standardima

Skoro da nemam šta da dodam onome što sam već rekao. API GL-3 više nije akutelan standard ali takvih ulja još uvek ima (makar u Evropi). Ona su (samo) modifikovana motorna ulja i pre svega su rešenja za takve zahteve (starija Honda vozila, Lada Samara) gde bi 80W-90 po GL-3 moglo da bude dobar „MTF“ (praktično zamena za 10W-40 ili još i više za 15W-40). Doduše ovakvih ulja ima u dve kategorije. Prva su baš TO (modifikovana motorna ulja). Obično imaju stariji paket aditiva (za/po API SG) uz dodatni ZDDP. Koncentracija ovog AW aditiva je obično 2 do 3% što je tačno dvostruko (duplo) od onoga što sadrže motorna ulja. Kao takva nisu neka „dika“ u pogledu otpornosti uljnog filma (na opterećenje) pa su uglavnom samo za transmisije bez diferencijala (čak iako nije hipoidni). Ovo stoga što se inicijacija habanja (4 kugle) nastaje pri relativno malim opterećenjima, doduše većim nego bez aditiva. Druga grupa su GL-3 ulja sa „nežnim“ („mild“) EP aditivima i ona već mogu da posluže i za diferencijale iako se ne mogu meriti sa GL-4 i višim po svojim tribološkim svojstvima.

Dakle, tek je GL-4 (još uvek aktuelno) ono što se može (zaista) nazvati menjačkim uljem.

Da li se može sipati i gde su zahtevi GL-3? Da, itekako (doduše ovo je jedino čega u naučnom radu nema pa je to moj stav, ali računajte kao da jeste).

„Ali stradaće mi sinhroni“ ... pa ... možete nastaviti da plačete, ili da sipate GL-4 (pošto GL-3 ne nađete).

Nauka GL-4, GL-4/5 (GL-4 Plus) i GL-5 po tribološkim karekteristikama svrstava u istu kategoriju ali su osetne razlike evidentne („grupa“ je baš široka, jer je ponašanje slično samo su otpornosti na pritisak ipak različite). Tako je API GL-4, ipak ispod preostale dve grupe i ostaje da je samo za takve (ili GL-3) zahteve, i diferencijale bez hipoidnih zupčanika). Nije ni slučajno što većina ATF-a ispunjava upravo GL-4 (ali su male viskoznosti i kao takvi (fluidi) nepodesni za obične menjače, a osim toga ima tu malo i dodatnih aditiva što može biti loše za sinhrone, zbog drugačijeg koeficijenta trenja, itd.).

Najbolje se pokazala GL-4/5 (4+) grupa, čak i bolje od „čiste“ GL-5. Doduše zavisi mnogo od konkretnog ulja, ali se pokazuje da su sintetička (a 4/5 uglavnom jesu, mada ima i PS) superiornija.

Dakle, kad god nema specijalnog (specifičnog) zahteva ili nekog egzotičnog odobrenja (uglavnom noviji menjači, DSG i/ili šestobrzinci)  treba uzimati GL-4/5 (i za GL-4 i za GL-5 zahteve), naročito kada se uklapa viskoznost.

I kao posebna kategorija (za nauku) su LSD menjačka ulja (zapravo ulja za osovine i diferencijale) kod kojih se zahvaljujući SBL (Sekundarni granični sloj, ‘‘secondary boundary layer’’) mehanizmu, specifično stanje površinskog sloja, dobija izuzetna otpornost na ekstremne pritiske (sprečavajući inicijaciju a naročito širenje habanja na mikro nivou, ne dopuštajući da koeficijent trenja pređe kritičnu granicu, obično preko 0,15). Ovo su zapravo (najčešće) GL-5 ulja sa dodatim aditivom (aditivima) za korekciju (smanjenje) koeficijenta trenja. Samim tim mogu prouzrokovati loš rad menjača ali za posebno podmazane diferencijale (i kad nisu LSD) su „zakon“ (naročito za 4x4 pogon). Dakle mogu se primeniti umesto GL-5, bez problema uz dobre benefite. Naravno, za LS diferencijale su obavezna stvar (i tu nema zezanja).

3) ZDDP

Na kraju ali ne i po značaju.

Može li se ZDDP (konačno) zameniti?

Uglavnom DA, ali ne bih (još) žurio (i to radio po svaku cenu). Nauka ovde malo i kasni (čuveni Fuchs 0W-20) jer u novije vreme ovo demonstrira (pre svih) Nippon koji sa svojom Sustina-om (“Suštinom”) pokazuje da je to (itekako) moguće.

Dobro, ali koliko je ovo dobro?

Nisam baš ubeđen.

Rizikujući da ispadnem nazadan ili kako god („inkvizitor“) moram da naglasim sledeće:

Radovi su „navijački“ nastrojeni. Da, čak i u vrhunskom tribološkim časopisima (M21, najviše, kategorije).

Kao i u politici, nije toliko do „cenzure“ (sponzorisanje od strane proizvođača aditiva) koliko do „auto cenzure“ samih autora, koji „hvataju talas“ i svim se silama trude da prikažu pozitivne strane novih AW aditiva i situacije gde (čak) nadmašuju ZDDP, jer znaju da će tako lakše objaviti rad, privući veću pažnju, biti više citirani i uopšte bolje proći nego sa kritičkim stavom (e moja nauko, pukla si ti kao i svi mi).

Često su aditivi prikazani kao OAW (Organski AW aditiv, bez hemijskog naziva, čak ni grupe jedinjenja kojima pripada) pa samim tim i nemaju naučni značaj (čik ponovi ekperiment sa aditivom X) ali se objavljuju i to u vrhunskim časopisima. Ili se kombinuje ZDDP i OAW pa se upoređuje sa samo ZDDP-om (ali manjom koncentracijom, o bože, ima li te? Što bi rekao narod, ili „ode nauka u estradnu umetnost“). No zanimljivo je da su takvi radovi i najbolje utemeljeni (po metodama koje se koriste) pa indirektno postaju jednako značajni kao i oni gde se „babe upoređuju sa babama, a žabe sa žabama“.

Dakle šta je ovde istina? To je da su ovi aditivi (delom modifikatori trenja a delom AW, hemijski su: ADTP, amonijum ditiokarbamati, TDS, tetraalkil tiuramdisulfidi ili ATD, alkil tidiazoli) sve bolji i sve bliži ZDDP-u. Ipak, najbolji rezultati se postižu baš u kombinaciji jednih i drugih (još uvek). To je i nekako utešna stvar (kako za proizvođače maziva, automobilsku industriju (mada njih ponajmanje briga) tako i za (pre svih) korisnike malo starijih automobila (većina nas)).

Ova istraživanja su u skladu sa primenjenom praksom laganog prelaska na AW aditive bez sumpora i fosfora. Tako da će se (inače konzervativna) industrija maziva još dugo držati „starog, dobrog ZDDP-a“ (bar dok to zakonski bude dopušteno).

Sustina ulja su zato solidan izbor za novije automobile (benzinske) ali ne treba im hrliti ako vam je motor po Euro 3 normi i ima API SL zahteve. Em ćete baciti novac (ovo su i prilično skupa ulja), em ćete dobiti lošiju zaštitu motora.

Uglavnom, od toga da detergenti „smetaju“ ZDDP-u (osamdesete i devedesete prošlog veka) došli smo do toga sa ZDDP smeta detergentima i disperzantima što i nauka i industrija (Nippon) podvlače kao napredak u smislu „Long Life“ koncepta i (izuzetno) dugih intervala zamene ulja (tipično 30.000km ali i više). Ono, što jest' – jest', za novije konstrukcije i materijale (motora) ovo može da bude tačno već sad, a za nekoliko godina će postati i „suva“ istina.

Toliko o nauci, za sada. I na dalje ću je maksimalno izbegavati, osim u meri koliko je neophodno. Možda je bude malo u priči o aditivima ali obećavam da ću izbegavati teške (diferencijalne) jednačine i komplikovane hemijske formule.

P.S.

U toku dana ili za vikend obnoviću „kompletan profil“. Koga interesuje, neka pogleda. Ostaviću ga za sada kao klasičan, a na google + ide na petogodišnjicu bloga ;-) (što i nije tako daleko, tek nekih 5 meseci i toliko dana).

O “nauci” još jedan (kraći od ovog) nastavak a u vezi uticaja maziva na smanjenje potrošnje goriva (i čuvenog smanjenja viskoznosti). Posle toga završavam “Sagu o baznim uljima”. Zaključak sam ostavio za sam kraj (radni naslov teksta “prst na čelo”). Onda (u novoj 2014.) idu tekstovi o aditivima u koju će se, nadam se, uključiti bar jedan univerzitetski profesor iz obalsti organske hemije.

Obnovljen je (dopunjen) mit br. 2 (o mešanju ulja) u smislu porekla takvog (i gde nije mit) u tekstu o mitovima i legendama, prvi deo, iz avgusta ove godine. Dopuna je u delu "aneks 2".

P.P.S.
Ispravio sam skraćenicu O# u OAW (omaška) a izostavljeni hemijski sastav (isto obeležen "tarabom", #) sam sada ispisao, nadam se da je jasna želja, čega sam Vas, poštovani čitaoci, želeo poštedeti, ali u oba slučaja ovo doprinosi jasnoći, a može se, elegantno, preskočiti pri, prvom, čitanju.