Uljni Omnibus, Oil Omnibus

I Ulja monogradna (Monograde motor oils)

Dugo najavljivan tekst je osvanuo na CBC forumu. Adresa je:

http://www.cbc.rs/forum/viewtopic.php?f=378&t=53082&start=25

Kao što sam tamo rekao, poseban osvrt je dat za poljoprivredne mašine.

Ovde ću se malo pozabaviti automobilima.

Što se automobila tiče priča o mnogradnim uljima je manje-više završena ako se gledaju samo novo proizvedeni automobili što znači da će već sledeće decenije XXI veka (dvadesete godine) biti stvar prošlosti.

Jednostavno tehnologija proizvodnje ulja te novi zahtevi jednostavno ne ostavljaju mnogo mesta ovim „dobrim starudijama“. Monogradna ulja su u principu mineralna ulja. Teorijski bi mogla da budu HC ulja niže kategorije (mild hidrocracked) ali je to u praksi redak slučaj.

Već bi HC ulja viših kategorija od monogradnih napravila blago multigradna (20W-30 ili čak 15W-30 kao i 20W-40 i 25W-40 od SAE 30 i 40 respektivno) ako ništa drugo ono zbog indeksa viskoznosti koji je 120 ili više.

Ovde treba naglasiti da strogo gledavši 20W-40 (iako retka) viskozna gradacija teško da može da se svrsta u multigradna ulja.

Kod benzinaca je priča blizu svog kraja. Osim što se jako malo koriste (monogradna ulja) sve je manje automobila gde bi mogla da se koriste. Naravno još uvek opstaju pojedina područja bliže polutaru (Afrika, Brazil ...) gde bi ona bila vrlo upotrebljiva ali sve je skromnija ponuda odgovarajućeg kvaliteta pa čak i za starije automobile. Regionalne ćete naći dobra i moderna ulja za benzince (pa čak i kad rade na etanol ili LPG) ali u većem delu Evrope zapravo ne.

VW buba, Zastava vozila, kao i sva iz 70-tih i dobar deo prve polovine 80-tih bi mogla da koriste ova ulja makar kao letnja ali su ona uglavnom namenjena dizel motorima.

I zaista, imaju čak i ozbiljne (CF-4 i/ili CG-4) API kategorije za dizele ali tek SG za benzinske motore. Naravno da je to više nego dovoljno za starije konstrukcije i/ili starija vozila ali je sadržaj sulfatnog pepela obično cca. 1,5% ili na samoj granici upotrebljivosti za benzinske motore i nepreporučljivo za LPG.

Dakle ako je pogon samo na benzin možete još uvek koristiti SAE 30 ulja ali samo na temperaturama iznad nule ili čak +5ºC. Znači samo meseci bez R u sebi (kao i deo septembra, mada je dan sve kraći pa jutarnje temp. mogu biti i kritično niske).

Ostaje da je za automobile jedina šire upotrebljiva gradacija samo SAE 30.

Bila i ostala najpopularnija.

Kod dizel motora bi se ista mogla koristiti (uz to da je ulje višeg kvaliteta) punih 6 meseci (polovina aprila do polovine oktobra; kvalitetnija ulja mogu da guraju i neki stepen u minusu) a takva ulja mogu koristiti svi motori do 90-tih kao i dobar deo iz te decenije.

U oil-finder aplikacijama ćete s vremena na vreme naći SAE 30 preporuku za određeni raspon temperature pa neka to bude orijentir gde su monogradna upotrebljivija.

Naravno postoje i moderni automobili gde se ova ulja mogu koristiti ali nije toliko do viskoznosti nego do standarda te em je takav broj dizel motora mali em ni to nije baš prva preporuka. U svakom slučaju posle 2000. budite oprezni ili nastavite da ih ne koristite (kao i do sada).

Boje MG motornih ulja ostaju da brane (poslednji mohikanci ili poslednja linija odbrane) neka od ulja namenjenih trkama (takmičarska, racing ulja).

Svakako najpoznatije je Valvoline VR1 SAE30.

Ovde bi se moglo „prošvercovati“ i Statoil RacingWay HP 25W-50 koje je praktično monogradno u širem smislu.

Oba nisu baš upotrebljiva u zimskom vremenu a ako se koriste motor se mora duže vreme zagrevati da bi pre prave upotrebe bio blizu radne temperature.

Ono što još ne ide u prilog mnogradnim uljima je da njihova proizvodnja lagano poskupljuje tako da nisu posebno jeftinija od multigradnih a verovatno će se ubrzo izjednačiti pa će na kraju monogradna biti i skuplja za istu ACEA (API) kategoriju od svoje multigradne (sa)braće.

Sva je prilika da za nekoliko godina od sad ova ulje više neće biti primenjivana za automobile (ako ne na 50 godina od početka proizvodnje multigradnih, 1953. – Motul, onda svakako na 55-to godišnjicu, prilagodljivijih „pobratma“).

II Vrh Ledenog brega (u koji je udario FAM); Top of the Iceberg (in which the FAM has Stuck)

Da je FAM učabrio videlo se još pre nešto više od godinu dana, naročito poslednjih 8 ili 10 meseci kada njihove proizvode gotovo da nije bilo moguće naći .

Onda blokada računa od „tričavih“ 11 miliona evra.

I mali Perica bi ukapirao o čemu se radi (čerupanju istog), pa eto i „organi gonjenja“ su konačno reagovali (operacija uspela ali će pacijent, FAM, verovatno da pandrkne).

Kako mediji prenose (pre svih dnevna štampa), „srpski kralj puteva“ je uhapšen.

Radi se o vlasniku Nibens grupe Milu Đuraškoviću.

Većina će reći da FAM nije bitan koliko izgibosmo po putevima koje oni održavaju i prave i neće biti daleko od istine, no moram da se držim teme.

Kad se nešto privatizuje (bar delom) novcem sa „Holandskh Antila“ (i dan danas ne znam u kom okeanu je taj poreski raj, gde je vazduh čist, more čisto, pare prljave ali se prethodnim operu za tili čas) bolje nije ni moglo da se desi. Kliše ali pravi.

On je navodno uhapšen jer je nezakonito (ma nije valjda) isisavao pare iz sopstvene firme.

Nije sporna kuća od 800 kvadrata (treba čoveku, izgleda korpulentnije i od mene), a nisu sporne ni umetničke slike Lubarde i Milana Konjovića (inače mog omiljenog domaćeg slikara) kojima je bar dokazao da ima i dobar ukus (delom), na šta je trošio deo novca; uostalom ko „normalan“ ide u muzeje, pa neće valjda da vise (slike) tamo negde po Narodnom Muzeju, ma to bi tek bila propast.

Tri SUV-a su već pokazatelj da od prefinjenog ukusa nema ništa (i ćorava koka potrefi neko zrno) jer osim što su „dizelaški“ tip vozila („džipovi“), marke vozila su još prozaičnije (Mercedes pa makar i AMG i BMW) – fuj! Baš ono, prostački u stilu prosečnog gedže.

No njegove (pardon, možda su i FAM-ove) pare, pa njegov izbor.

Problem je što ima tu i tipičnog kiča kao što je srebrna torbica Merlin Monro (izgleda da voli čovek plavuše, što nastavlja „dizelaški“ stil) i ko zna čega još (nekoliko nekretnina u Bgd. i na Zlatiboru, au sa tim parama ovako nisko ne bi pao ni tipičan gedžovan).

Naravno, novine pišu (psi laju a karavani prolaze) ali sve to treba i dokazati.

I ne brinem se ja za pomenutog gospodina Đuraškovića (pametan čovek) jer će se ili izvući ili će sa tužilaštvom da napravi nagodbu te da neko milionče (par njih gore-dole šta je to za gazdu) i dobije pritvor od par meseci koji mu u pominjanih 800 kvadrata neće teško pasti (taman da obiđe sve to za to vreme, verovatno ima prostorija u kojima nikad nije bio).

Čak i da ga rebnu par godina, posle frtalja kazne ide na vikende (što radnici kod privatnika za pola minimalca mogu samo da sanjaju, dok rade treću smenu) onda su kaznu skrate pa se dođe na „milion evra za mesec dana zatvora“ što je prihvatljivo za 99,9999999 ... 999% stanovništva planete (a 120% u ovom delu).

U krajnjem slučaju on i nije kriv, nego oni koji su mu dopustili da prvo kupi postane gazda puteva (kakvi putevi, verovatno takav i gazda) pa kupi FAM pa opelješi oba.

To što će deo para biti vraćen FAM-u (a veći državi zbog čega sve to i radi) njemu samom neće mnogo pomoći. U situaciji kada nema para i redovne plate ostaće samo ko mora, a bez ljudi nema ni proizvodnje. Osim toga kada vas na tržištu nema nekoliko meseci ili godina, morate opet iznova, što je kao gurati kamen uzbrdo. Osim dobrih pozicija na domaćem tržištu isti je imao i dobar proboj u BiH kao i izvoz u više okolnih zemalja. Sada je sve to palo u vodu (ulje).

Kao što sam već spomenuo, voleo bih da ovde ne bude kraj priče o FAM-u. Da li je to i realno? Vreme će pokazati. Izgleda da je rešenje (ako ne pre, i za veće pare, a ono sada) da se isti proda za 1€ nekoj ozbiljnoj kompaniji iz iste branše (proizvodnja maziva) jer kao što je sam primer privatizacije FAM-a pokazao: sam novac (cena) nije nikakva garancija održanja brenda.

Izgradnja brenda traje godinama a FAM postoji blizu 40 (ili preko, kako se već gleda). Tu vrednost proćerdati na krpice, lutke i torbice (pa makar i Merlinkine) je velika šteta.

No dešavale su se i gore stvari pa ćemo i ovu preživeti.

Ali industrija maziva u Srbiji bez FAM-a (ili sa bledom senkom onog starog) više neće biti ista, nikako.

Zato bi država morala da podrži ovo ime makar interventnim sredstvima iz budžeta. Ako ikako može da se spasi, treba ga spasiti, ako ne, bar spašavaj putnike i posadu, gvožđe može i na dno okeana, nije toliko bitno.

III VELIKI I MALI; BIG & SMALL Companies)
(IMATI I NEMATI; Too Have and Have Not)

Kako su Veliki zapravo mali kada treba da plate porez.

21 milijarda dodatnih poreza (za sledećih 10 godina) na naftu i derivate ih izgleda više boli nego sva prosipanja nafte (uključivši i najveću BP-jevu brljotinu u Meksičkom zalivu). „Samo nemoj po džepu“ ostalo može, poslaćemo nekog bednika iz tehnike (ionako su potrošna roba, kao rezervni delovi) u zatvor – može! Može i pola firme samo nemoj da udaraš porez.

Doduše, svako ima pravo na odbranu, a od države nema goreg dželata. Ko je u pravu? Pa obe strane. Malo veći porez je i dalje mnogo manji nego u Evropi no svako poređenje sa EU porezima Amerima izvrće želudce. Zapravno ne znam da li su posle prvog odrezivanja većeg poreza bankama dodali još neki jer ako nisu onda su naftaši nevinašca.

Bilo kako bilo, CEO ExxonMobil korporacije (g. Tillerson) predvodi prvu petorku (kao Džordan) „NBA“ protivu „nezajavljive“ države.

Argument da oni imaju zapravo jeste O.K. (profit EM-a u prvom kvartalu je 10,7 milijardi dolara, za razliku od 6,3 milijardi prošle godine) jer uzeti od onih koji imaju „negativan profit“ nema baš mnogo smisla.

Doduše i naftaši imaju argumente „od sedam milja“ (da ako ne ulažu u nova istraživanja i ovako skupa nafta može biti samo skuplja, kao i da će izgubiti konkurentnost te da će se porez prebaciti kako na njihove radnike, što jest jest, neće valjda na akcionare(?!) i korisnike (Amerika cela, pola moga sela) kroz skuplji benzin (pa neka ga i oni malo više plate, nije skupo dolar za litar, šta bi radili u Srbiji gde je skoro 2$ za litar a plate su 10x manje?? Skakali sa novog mosta preko Save?).

Defense (odbranu) vode Exxon Mobil, Royal Dutch Shell Plc (RDSA), Chevron Corp. (CVX), ConocoPhillips i BP Plc.

Treba li pomenuti da ovih 5 kompanija u USA prodaje daleko preko 51% svog goriva a da na svetskom nivou drže nekih 40% tržišta maziva (i neki sitan kusur preko)?

Kada bi se prebilo preko maziva (koja i nisu direktno deo harača) bilo bi to čak i podnošljivih 0,1$/kg (pa više od toga su nam odrezali za „ekologiju“). Ali to neće biti ni blizu tome a što se benzina tiče možda poskupi 0,1 ili 0,2$ po galonu, mada je realno da to bude manje, samo zbog poreza. Taman da demokrati puknu na sledećim izborima?

E „moji“ naftaši na niske ste grane spali (da cigančite za deo profita). Doduše ako je neko gori od bogatih onda su to političari. Posle trvenja i neusaglašenosti od par desetina milijardi sada su dve strane stigle na razliku od nekih 8 ili 9 milijardi dolara. Da nije žalosno bilo bi smešno. Tih 8 ili dve „naftaške“ milijarde su tek „kap u moru“ naspram 1500 (istih) milijardi ukupnog bužetskog deficita. Dok se biju oko užeta tele će im otići.

Inflacija neizbežna? Tek ćemo videti, no prešli smo previše u ekonomske (političke) vode, te da se vratimo svetu maziva.

Fuchs je poslovao „kao nikad“ u prvom kvartalu 2011. Uspeli su da premaše prodaju (obrt) za nekih 25% (ili više) u odnosu na prošlu godinu. Da li su se ljudi (industrija) samo opametili? Teško. Da ljudima iz drugih organa stigne u glavu, to je proces ... višegodišnji ili višedecenijski. Uglavnom ko im je ukazao poverenje verovatno je zadovoljan (zadovoljniji nego do tad).

Ovo vodi ka logičnom zaključivanju da se specijalizovani proizvođači maziva najviše isplate i da njima treba težiti (u odnosu na multinacionalne kompanije, koje mogu da vas vozaju kao biiip! šalju u banana ili šljiva republike šta hoće i da ih uopšte ne interesuje tako malo tržište (čak i da nemaju svoje direktno predstavništvo).

Zato bi (ali zaista) trebali da birate po sledećem redosledu:

4) No name kompanije. Ovo je zaista za izbegavanje. Gomila para na stolu ne znači ništa. Ako će isti investitori za koju godinu da se bave prodajom banana, zašto bi ste iste kupovali ranije (i ispadali „ljubitelji banana“).

3) Pumpari. U principu ih zab*le za maziva koja su im „kamen oko vrata“. Obično ne znaju šta će sa base stock-ovima ili kako da iskoriste dobru poziciju prodajnih mesta na kojima vas šišaju kao one inteligentne životinje sa runom.

Jedino što u šljiva republikama ovce umesto trave vole da pasu banane (originalnost proizvoda nemogu da prenebegnem makar zablejao).

2) Velike munltinacionalke. Imaju izvanredan kvalitet, ali em se falsifikuju em imaju neodoljivo iskušenje da šljiva republikama pošalju neko staro prepakovano ulje, ili škart šaržu. To naravno nije totalni škart (jer silesija automatike tako nešto i ne može da napravi) ali može biti na donjoj granici tolerancije ili malo ispod. U zemljama gde se „zozovača“ ponavlja jednom u deceniji ili dve, gde hranu pa čak i lekove površno (ili neke uopšte) kontrolišu, koga briga i ko će dokazati šta se šalje onima koji u 80% slučajeva voze polovnjake sa pola „mesečeve“ kilometraže. Ko vozi novije taj ide u ovlašćeni servis. Tamo sipaju uglavnom njih a šta od njih, zavisi da koliko ste kupili skup automobil. Ne zvuči fer (pošteno), ali niste čuli da život (tržište) nije fer? Uzmite veći kredit, ko vas j...

Od bogatih se niko obogatio nije. Pare (bogatstvo, income korporacije) se zgrću na sirotinji. Setite se Superhika. Isto vam je to, nije ni mnogo karikirano.

1) Male i srednje nezavisne kompanije. Obično porodične. Evropske ali i američke, što da ne.
Primeri? Fuchs, Motul, Prista, Kroon i slične. Mogu i druge. Ovde ipak treba voditi računa da se radi o poznatijim imenima što duže tradicije ali pre svega renomirane. Za automobil bi se za „amerikance“ morali pošteno da istanjite đonove dok ih ne nađete ali u svetu motociklizma ih ima. Ako već ne Motul, a Silkolene (Fuchs) ne možete naći kao i Motorex, pre birajte manje američke firme nego multinacionalne (i po pravilu ćete manje da naje**te).

Da nije ovih verujte mi na reč da bi velika imena, istoriju i renome veliki skrckali unutar mandata aktuelnih (u neodređenom budućem vremenu) CEO-a. Vozili bi na zejtin kao od šale, još bi i trčali da nam „udare dangu“ (žig na čelo, sertifikat da smo magarci, itd.).
Pogledajte prethodnu vest. Veliki se za (masan) profit lako udruže. Kakva konkurencija, kakvi bakrači, udruženi veliki protivu (tupavih) naroda. Do sada im je jako dobro išlo, zašto ne bi i na dalje?

Koliko su mali zaprvo mali?

Fuchs je po ozbiljnim procenama prošle godine bio osmi (8.) proizvođač maziva. Odmah nakon „prve petorke“, najveće kineskog proizvođača te Lukoila (kao no. 7).

Naravno oni su najveći nezavisni. Ipak nije sve ni u veličini, a osim toga glavnu snagu Fuchs-a čine industrijska maziva, pa teretni program dok su kod automobila ipak nešto slabiji (mislim samo na prodaju, keš, ne na kvalitet9.

Nije bitna samo veličina:

Motul je prvi proizveo multigradno ulje (kao što je gore navedeno).

Motul je prvi proizveo polu-sintetičko ulje 1966.

Motul je prvi proizveo (izbacio na tržište) potpuno sintetičko ulje, 1971.

Džabe se džapaju Mobil i AMSOIL ko je prvi kada su tek treći i drugi.

Možda će 1974 ili 1972. i biti pre 1971. ali u nekom drugom svemiru. Doduše može se pokazati da je vreme zapravo „dvodimenzionalno“, što marketing industrija zna i pre fizičara. Novije teorije koje su mi izgledaju obećavajuće govore upravo u prilog tome (da vreme ima dve dimenzije).

Toliko o „velikim“ i „malim“ i uticajem na kvalitet samih maziva.

Svako će izabrati za sebe ali biranje najvećih imena (jer kobajagi samo oni ZNAJU) nije jedino dobra strategija a skuplja je u svakom slučaju. Plaćate reklamu, korupciju (obično sopstvenih lokalnih „pajsera“, sek(s)retarice, limuzine, bušenja (nafte i ostalog), zagađenje čovekove okoline, itd.).

Vaše pare, vaš izbor.

I nisu samo Fuchs i Motul (mada vam više i ne treba) nego čitav niz (desetak bar) izuzetnih proizvođača izuzetnih maziva koja su veoma konkurentna velikim imenima a često ih kvalitetom i prevazilaze. Ne zaboravite da velike kompanije imaju problem da uklope interese:

Proizvodnje (eksploatacije) sirove nafte (ovo otima lavovski deo kapitala i investicija kompanija, proizvodnje i prodaje goriva (tu se hemičari i rudari ovih kompanija od postanka glože šta je starije kokoš ili jaje, a odgovor je da su pare – vladaju zapravo ekonomisti), proizvodnje baznih ulja (te njihova prodaja) i proizvodnja finalnog proizvoda (maziva).

Koliko god imali veće resurse, protivurečni interesi često dovode do toga da se oni ne mogu iskoristiti na valjan način.

Ko tu ima a ko nema (u glavi i džepu) pokazaće vreme, kao i ko ima ili nema u kvalitetu i tehnologiji.

Šta sledi? What’s next?

Sledi velika trojka (pobedničko postolje) motociklističkih ulja, gradacijski (od dobrog, preko boljeg do najboljeg) Castrol, Fuchs (Silkolene) i Motul.

Razlike jesu male te ni nekrunisani kralj ne može da se pohvali da u svim kategorijama vlada. Ako se gledaju pojedinačna ulja unutar nekih serija (pojedine viskoznosti) priča je još komplikovanija tako da se objektivno ne može reći da je taj i taj (ta i ta serija) najbolji.

Subjektivno sam stvari postavio tako kako sam a ima dosta činjenica koje tome idu u prilog.

No otom potom kada stignemo do konkretnih tekstova.

Posle toga bi mogla da dođe na red mini serija tekstova koja bi obuhvatila: lista kočionih ulja (II deo), par menjačkih ulja nekoliko velikih proizvođača (Valvoline, Havoline i dr.) kao i jedan kraći tekst (dopuna onog osnovnog od pre više od godinu i po) o uljima za TNG (LPG).