I posle duže vremena jedan izuzetno dugačak tekst.
Kada pomenuti male proizvođače i jeftina ulja (mada su nekada i u rangu
nacionalne naftne kompanije) nego kada se govori o starim automobilima. I stare
konstrukcije i/ili veliki broj pređenih km traže visoki kvalitet ali da li je
bolje renomirano ulje API SF(SG)/CC(CD) ili manje renomirano API SJ/CF (ako je
tako), teško je reći. Većina korisnika i sam autor bloga je pre za prvi izbor,
ali koliko je takav zaključak objektivan? Zahteve za automobile (motore) iz
80-tih je danas lako ne samo ispuniti nego i premašiti, čak i kada niste velika
kompanija. Zato, evo prilike da se bar primeti situacija na tržištu makar i bez
konačnih zaključaka.
Dakle ovo i nije velika digresija serijala o ponašanju modernih ulja u
starim mašinama i preporukama u vezi sa tim, već više njegova dopuna.
Mnogi će reći – eto ti ga na, još jedan nedefinisan tekst kao onaj sa
gorivima.
Možda će i biti u pravu. Ali samo ako ne čitaju pažljivo.
Kod goriva je naslov već dosta toga rekao (“glasine”) a ako ćete baš da
kritikujete evo vam i zaključka u jednoj rečenici:
Sva su goriva (u Srbiji) JAKO SLIČNOG KVALITETA. Uostalom i sve analize
do kojih sam dopreo pokazuju da su standardi ispunjeni. Dakle, lako je pljuvati
i proklinjati i za sve loše na kolima kriviti dobavljače goriva. Za većinu
vozila (osim najnovijih) su goriva VIŠE nego dobra. Dakako, kvalitet je daleko
od Zapadne Evrope ali je i tamo sad situacija da se svašta dešava (recimo 7%
bio dizela u ED-u, pa kako god to bilo obrađeno nije baš kao pre, ali nešto se
i mora žrtvovati “majci prirodi”).
Osamdeseto ili stoto mesto po kvaliteu imamo zbog postojanja nekih
derivata i skoro POTPUNOG NEDOSTATKA NEZAVISNE (DRŽAVNE) KONTROLE kvaliteta
istih.
Slično je i sa jeftinim mazivima. Činjenica je da se ne mogu
upoređivati sa onim skupljim, makar bila jako slična i na istim osovama
pravljena. Takođe je činjenica da je bolje kupiti malo skuplje makar zbog
renomea proizvođača. Ali je takođe činjenica da za kosilicu, motornu testeru
(ili starog “keca”, “bubu”, GI/II, Opel kocku …) to ima manji značaj. “Spitting
image” je tako karakterističan u ovim krajevima. Ipak, treba i znati
kritikovati.
DA POČNEM
Nafta je posle dugog perioda visoke cene pala na skoro 70€ po barelu
(ispod 90$ u pojedinim trenucima) pa je sad opet malo krenula naviše, pa je
prešla "stotku" (100$ za barel).
Cene goriva su posle drastičnog pada cene ove sirovine pale svude gde
je valuta čvrsta a u Srbiji tek simbolično zbog rasta kursa evra.
Kako god, sve je ovo uticalo i većina svetskih proizvođača su u toku
aprila i maja podigli cenu svojim mazivima 5 do 10%. Rast cena baznih ulja čak
i nije (toliko) pratio cenu nafte ali je na to uticalo i povećanje cene aditiva
(hemije uopšte) kao i transporta. Doduše neki od većih proizvođača su posle
pada cene nafte u junu vratile stare cene pa ostaje da vidimo kuda sve to vodi
(hoće li se nafta vratiti na oko 100$ po barelu za Brent).
Situacija je takva da je cena maziva (dakle) otišla naviše čak i u
evrima. Na to bi u Srbiji trebalo dodati i uticaj kursne razlike i dolazi se
čak i do povećanja od 20% (kao da jedan PDV nije dovoljan).
Malo je bolje situacija u okolnim zemljama (Hrvatska, BiH, Bugarska,
itd.) čije su valute vezane za €.
Ono što (ne)iznenađuje je da su ljudi teže primili ovo malo poskupljenje
maziva (eh, razmaziše ih mejdžorsi) nego mnogo veće poskupljenje cene goriva
(to je kao "mora se, može (im) se").
Zbog toga da vas podsetim:
1) Cene maziva sve više prate cenu sirove nafte (mada sa manjim
pikovima).
2) MAZIVA NISU SKUPA (ovo ponovite tri puta pre odlaska u kupovinu
istog)
3) U odnosu na gorivo, mazivo je zaista mizerno jeftino: 4lit. po 6,5€
je tek 26€ (za prosečno 5W-40 ulje) što je 0,17€ na 100km ili sa sve filterom
(cca. 10€) tek 0,24€ ili još 3 centa za zamenu. Litar goriva je 5x skuplje, pa
vam zavisno od automobila i načina korišćenja vozila gorivo izađe 25 do 35 puta
skuplje.
Može li mazivo (maziva ulja) biti jeftinije nego što već jeste
(jeftino)?
Jako teško.
Međutim ova kriza je čudo, pa na već solidno povoljne cene idu popusti
koji se postižu na razne načine.
Još samo da napomenem dve stvari:
1) Postoji dugoročni disbalans između
količine goriva i baznih ulja pri preradi nafte. A proizvode ih iste
rafinerije. Dakle od sirove nafte približno polovina završi kao gorivo a tek
oko 1% kao bazno ulje (frakcije pri destilaciji između 350°C i 500°C pa i šire
u oba smera). Koliko troše vozila (naročito teretna) može se lepo izračunati da
je proporcionalno mnogo više baznih ulja. Ovo dobrim delom (ali ne i u
potpunosti) rešava industrijski sektor (industrijska maziva). Reciklaža
korišćenih ulja (naročito od kada je kvalitet uporediv sa svežim, uglavnom
poslednjih 10-15 godina) čini ponudu baznih ulja i većom. Ovim se može
objasniti tvrdoglavi stav u Americi o izmeni ulja na 3000 milja (mada se i tamo
za nova vozila sada kreće i po 10k milja pa i više sa prosekom na 7500 a i
starija vozila sve više menjaju (bar) na 5000 milja).
2) Kod kupovine motornog ulja (maziva
uopšte, ali naročito ovih) važi (često):
“skuplje
je jeftinije”, “nisam dovoljno bogat da kupujem jeftino” ili “skuplje
zapravo nije skuplje na duži rok”.
Uostalom (ovo ću ponoviti još koji put)
cela koncepcija bloga se bazira na tome a i stav je autora da tako i jeste, te
da se na motornom ulju NE štedi i ne može mnogo uštedeti.
UTICAJ
KRIZE NA TRŽIŠTE
U situaciji velike nezaposlenosti i pada
standarda ljudi sve teže krpe kraj sa krajem pa uštede idu na svemu (i sebi) pa
zašto ne bi i na mazivima. U principu logično. Naročito kada se smanji upotreba
vozila. Ipak, manja upotreba a povećan procenat pređenih km u gradu je nešto
što se zaboravlja.
Kako nije cilj teksta da se da preporuka
jeftinim proizvođačima (iako umerena promocija – DA) ne mogu a da ne ignorišem
činjenicu da takvi postoje i to da su neki od njih na tržištu i po dve decenije
ili više.
Nastali u doba još veće krize, nekako
ponovo dobijaju na značaju. Neki su baš na granici renomiranosti popustili
(Oktanoil), još pre neku godinu ali mnogi opstaju i solidno su jaki.
Naročito se (čini mi se) ističe Viskol
ali i još neke firme koje ću pomenuti.
Tačno je da je u Srbiji pre 10-tak
godina bilo registrovano preko 50 proizvođača (što je nenormalno) i da većina
njih nije imalo osnovne uslove za proizvodnju a neki od njih su bili tu samo da
bi koristili neke pogodnosti (poput dodavanja baznih ulja u dizel, što je
recimo u Turskoj jako popularno, makar država to sprečava da postane masovna
pojava – ipak veoma visoka cena goriva tamo, čini postupak veoma profitabilnim).
Tačno je i da većina njih nije makla dalje od početka. Ipak, bar nekoliko firmi
je ustanovilo laboratorije i čak ih akreditovalo, da su ušle u organizacije za
tribologiju i proizvođača maziva i na kraju krajeva da su prisutne na tržištu i
imaju svoju klijentelu, pa i dugogodišnju.
Naročito je pohavalno to da je recimo
Viskol pribavio par odobrenja (program za teretna vozila) proizvođača. Uz sve
to formulacije nisu toliko u pitanju. Podozrenje budi mali kapacitet tih
blendara što povlači dve stvari: povećane troškove proizvodnje (naročito za
veći asortiman) i teškoće u ispunjenju plana proizvodnje gde po pravilu prvi
strada kvalitet (neće valjda cena). No sve to može biti ali i ne mora.
Za prosečan vozni park u Srbiji (pa i
okolini) manji i jeftiniji proizvođači mogu biti čak i solidan izbor.
To im i jeste ciljna grupa a zauzimaju
25-30% tržišta što i nije tako malo (neke procene kažu manje ali čini se da i
nije tako).
U ostalim zemljama regiona broj manjih
proizvođača je mnogo manji (tek nekoliko po državi) jer je teško biti
profitabilan sa proizvodnjom manjom od nekoliko hiljada tona godišnje što je pa
teško prodati na tržištu koje je oko 40 hiljada tona.
FAM i NIS naravno ulivaju veće poverenje
uz ne tako višu cenu ali to već znamo.
Ipak, dostupnost ova dva brenda (i po
selima, na primer) i malo veća razlika u ceni u poslednje vreme ostavlja
prostor i za manje proizvođače bez ili sa malo renomea.
Zbog toga što pokušavam da budem
neutralan prema temi (jako kontroverznoj) tekst će ići više kao viđenje stvari
a manje ulaženja dublje u temu.
PROMENADA
Čak i na par stotina metara gradskog šetališta malog mesta u provinciji
možete primetiti globalne tokove u naftnoj industriji.
Prvi ŠOK je bila činjenica da je uljni razređivač skoro 250din. za
litar. Da li je moguće? Jedna mala, "bedna" frakcija pri preradi
nafte i jeftina PET ambalaža?!
2€ za flašu od 0,9 litara. Jeste nafta skupa, jeste benzin skup (ali je
tek cca. 40% njegova rafinerijska cena, dodajte tu akcizu, pa preko svega PDV i
dobijate 1,3€ za litar).
Koliko onda pa da košta litar mineralnog ulja, makar SG kvaliteta? Ne
ispod 3€ a i to je malo. Dobro, ona cena nije baš ni realna (za razređivač) ali
moja računica na jednom forumu od pre godinu dana nikad aktuelnija nije bila.
Ovako ili onako, dođete do zaključka da bi 3,5€ (čitaj 4) za mineralno i 4,5€
(čitaj 5) za PS ulje bio minimum da bi ulje bilo API SL/CF kvaliteta.
Ipak, tu i tamo naćićete i niže cene. Ima tu i "tržišne
ekonomije" u vidu damping cena, navlačenja keš novca, i tako toga, ali je
zaista sumnjivo ako nece idu ispod navedenog. Naravno ima i malo starijih ulja
(sa zaliha) koja se prodaju jeftinije kako zbog te činjenice (likvidacija
zaliha) tako i zbog činjenice da su (bar neka od njih) iz doba bar malo
jeftinije nafte (recimo pre više od godinu dana).
Još malo šetnje i par izloga (ili izložene robe) i uočavam još nešto.
Sve je manji udeo skupih ulja ali su i dalje obavezni deo ponude. Malo
je više Total i Elf ulja (verovatno zbog odličnog odnosa kvalitet/cena ali
verovatno i zbog agresivnosti veleprodaje) Castrol se dobro drži (ako ništa
drugo do skora je bilo prvenstvo u fudbalu gde se od reklama za EDGE niste
mogli odbraniti, čak iako niste pasionirani ljubitelj fudbala). Shell i Mobil
su za nijansu manje zastupljeni ali ih čak i u "najcrnjoj provinciji"
ima bar u svakoj drugoj radnji, mada preovladavaju pre svega PS ulja uz
mineralna a sintetička su više za ukras izloga (verovatno kupljena po kutija
koja se razvlači mesecima).
U par prodavnica ulja (negde svaka druga) i to onih koje su
"držale do sebe" počela su da se pojavljuju ulja manjih proizvođača
(pre svega Exol i Viskol ali i Dinara Oil, koja je prisutna (uz Bell) i na
Lukoil pumpama). Čak nisu ušla ni na mala vrata nego su na udarnim mestima a za
mejdžorse morate malo da izvijete vrat ne bi li ih locirali.
Ovo očigledno znači da narod nema para za maziva (bar ne kao pre) i da
su se manji (i srednji) preduzetnici u opštim uslovima krize, solidno snašli.
Doduše vreme će pokazati kolika će prodaja zaista biti ostvarene u MP jer jedno
je napuniti prodavnicu robom (uz dobre uslove prodaje) a drugo je kontinualno
dopremati prodatu robu, no solidna količina Bell, Exol i Viskol ulja (kao i
drugih ali su ova od domaćih najzastupljenija) se i do sada prodavala. Chemol-a
u mom kraju nema baš nešto a treba ih pomenuti makar zbog dugogodišnjeg postojanja.
Oktanoil je svojevremeno imao pristojan kvalitet (setite se SAT-ovog testa, gde
su možda bili u donjem delu kvaliteta ali su se držali solidno čak i u odnosu
na najjače brendove a po nekim kriterijumima bili "rame uz rame" sa
npr. Castrol-om, iako to ne znači da su se baš mogli i meriti sa njima ali je
za 3 puta manju cenu bilo zanimljivo primetiti takve rezultate) ali su pali u
blokadu, pa jedno vreme se iz nje izvukli ... i na kraju ne znam šta je bilo sa
njima. Altis ću pomenuti jer su imali jako dobar nastup na google-u i njihova
reklama me je pratila (uspešno) na nekoliko foruma (najviše i najduže na
CBC-u). Oni su jedni od novijih proizvođača, sa velikim ambicijama a za sada
primerenim asortimanom (nižih kvalitetnih kategorija kod motornih ulja, sa
naglaskom na industrijska) i nadam se uspešnom budućnošću. U Istočnoj Srbiji
nisu zastupljeni (naravno, zbog logistike pre svega).
E sad, situacija je očigledno takva kakva je i tu nema priče. Da li je
dobro ili loše? Ni jedno ni drugo, jednostavno faktičko je stanje (rezultat
eksperimenta a teorija može da kaže šta hoće).
Očigledno je da ova jeftina ulja zadovoljavaju potrebe svojih kupaca.
Većina je (naravno) iz redova korisnika automobila starijih od 10 godina, no
očigledno je da se učešće na tržištu nešto povećalo i (čak) učvrstilo. Ko je na
gubitku? Velike kompanije ne naročito, više su drugi domaći proizvođači kao i
manji strani (gde prednjače nemački). Recimo NIS, FAM i RNB. NIS zbog činjenice
da su relativno nov brend, FAM zbog situacije u kojoj su do skora bili a RNB je
sam sebe poslao na margine (odnosno njegovi vlasnici i/ili strateški partneri).
Da li su ova ulja dobra, solidna ili loša?
Ne bih se izjašnjavao u detalje ali neću ni da ostavim slučaj bez
komentara.
Ovi proizvođači imaju stručan kadar. Oni mogu da proizvedu jako
kvalitetna ulja. Oni imaju solidne formulacije koje koriste. Imaju prednost
malih postrojenja (malotonažnih šarži) u smislu dobijanja odgovarajućeg
kvaliteta.
Nije li sve prethodno (i još ponešto nerečeno) dovoljno za zaključak da
su ulja visokog kvaliteta?
Ne baš.
Stručnog kadra i opreme nikad dovoljno. Čak i automatizovana
proizvodnja nije sama po sebi dokaz ustaljenog vrhunskog kvaliteta (već samo
preduslov).
Prednost manjih postrojenja i manjih šarži postaje kontraproduktivna
kada je reč o ekonomičnosti procesa a kada jurite niže cene to je od velikog
značaja.
Čak iako većina pomenutih ima sopstvene laboratorije (neki od njih i solidno opremenjene) ostaje činjenica da je
za male proizvođače teško da sprovedu vrhunsku kontrolu kvaliteta (makar i
poštovali procedure sistema kvaliteta).
Blending proces jeste tehnološki jednostavan ali da bi dobili ekonomski
isplativ pogon, morate objediniti mnogo toga u organizaciji. Morate imati
proizvodnju od min. par hiljada tona godišnje da bi pokrili troškove analiza i
kontrole procesa (što je izuzetno važno u svakoj a naročito blending branši)
kao i stručna lica koja zapošljavate. Bez njih sve pada u vodu a ne postoje
čvrsti dokazi da mali proizvođač (makar i iz Nemačke) može da sprovede sve što
je potrebno. Komplikovaniji tehnološki procesi primoravaju kontrolu da bi se
odvijali a kada nešto samo "mešate" (umešavate) lako ćete podleći
tome da preskočite neku od faza kontrole i problem se može multiplificirati
kasnije.
Dobra formulacija je važan deo priče ali ona mora da se održava u
propisanom kvalitetu a to košta. Takođe košta i to što su dobre formulacije
obično skup(lj)e a vi ganjate jeftinije tržište. Često je
"pojeftinjenje" dobre formulacije (što je verovatno bar u pojedinim
slučajevima - nužnost) ne daje prave rezultate već se formulacija mora praviti
od starta (uz dosta eksperimentisanja i dosta vremena, ako ništa drugo ono na
dokazivanje stabilnosti iste).
Dakle ova ulja mogu biti (i verovatno često i jesu) solidna, ali je
zaista opravdana sumnja koliko se kvalitet može držati u propisanim granicama.
Za to je potrebna izuzetno kvalitetna oprema u proizvodnji, jako dobra
kontrola i jako obučen i stručan kadar, koji je u svojim domenima nezavisan.
Nekoliko odobrenja ili odluka pred odobrenje za pojedina ulja ovih
proizvođača zvuče jako dobro i preporučuju ove proizvođače (pre svega Viskol)
ali i dalje ostaje da to ne mora da znači za ceo proizvodni program. Viskol se
recimo vezao za Lubrizol po pitanju aditiva (verovatno i drugi jer je lakše i
sigurnije nego juriti više manje renomiranih proizvođača) pa mogu mirno da kažu
da koriste iste pakete kao i većina vodećih proizvođača. Dalje, korišćenje
kvalitetnih baznih ulja (Mobil, Neste) je dodatni plus za njih. Sve je ovo
tačno ali u celoj priči ne znači da je Viskol isto što i Mobil ili Fuchs.
Čak iako se koriste bazna ulja (stock-ovi) drugih proizvođača iz
okoline, nije strašno. To je (verovatno) često Modriča, MOL ili NIS (mada im
možda i ne pretiču količine) što je i dalje dobro.
E sad, koliko se dobro radi supstitucija jednih sa drugima, posebno je
pitanje, da li se poštuju preporuke API, ACEA i naročito ATIEL-a. Delom da ali
...
Osim toga uvek postoji neki "mali Perica" koji utiče na
kvalitet a ne bi trebao. Obično je neki (vrli) majstor koji uvek "bolje
zna".
Naravno boljom opremom (automatizacijom) se uticaj "Joe-a"
("Perice") smanjuje ali je činjenica da od prijema sirovine do
distribucije gotovog proizvoda ima puno tačaka koje mogu da utiču na kvalitet
gotovog proizvoda.
Dakle, nije da ova ulja ne zaslužuju pažnju, naprotiv, ali ostaje da
mala ušteda u ceni može da bude od manje važnosti makar i zbog razloga
"mirne savesti" a da se mnogo niža cena od NIS-a ili INA-e ili
Priste, FAM-a ili RNB-a ne mogu postići. O kompanijama (brendovima) kao što je
K2 ili Carlube (pa i Comma) tek ne treba trošiti reči. Poljski Texar (K2 brend)
radi isto što i ove male firme ali na mnogo većem nivou i (naravno) ubedljivije
(poređenje je Texar prema svetskim mejdžorsima kao oni prema lokalnim). Cene su
frapantno niske i u rangu (ili ispod) nacionalnih kompanija (NIS, INA, ...).
O K2 brendu sigurno sledi tekst (pre ili kasnije) ali za sada ne stižem
to da uradim.
No da se vratimo na temu: male lokalne kompanije.
Većina korisnika će reći da je bolje dati 10 ili 20% više pa kupiti
nekog od "lokalnih (regionalnih, nacionalnih) mejdžorsa" i to se
teško može opovrći.
Ovim ne želim da se posipam pepelom jer nikada nisam ni bio (izričito)
protiv korišćenja ulja manje poznatih proizvođača ali od početka zastupam
mišljenje da na mazivima ne treba (mnogo) štedeti i da se velike uštede mogu
postići čak i kupovinom skupih brendova. Recimo produženjem nerealno niskih
intervala zamene ulja.
Naravno kada se iscrpu sve mogućnosti a kućni budžet istanji, šta onda?
Šta ako koristite vozilo starije konstrukcije i/ili godišnje prelazite
5000km?
Šta ako u svakoj drugoj prodavnici vidite ovakva ulja (i podsvesno
pomislite, ma koristi se to, ne može da bude loše)?
Zaista i mene kopka koliko su daleko (ili zapravo blizu) velikih
proizvođača. Bez pravih informacija ne mogu da kažem ni DA ni NE.
Neku jaču preporuku nećete (bar još ne) dobiti (od mene) jer bih olako
pregazio sve dosad napisano.
Ipak, ni veliko sporenje takođe neće (tako lako) stići na ove strane
(bar dok se ne dokaže suprotno).
Na potezu su baš ti i takvi proizvođači (koji bi manjim ili većem
udruživanjem mogli više da postignu, makar ne kao jedna kompanija nego u
specijalizaciji za pojedine segmente tržišta a da zajedno finansiraju važnija
odobrenja, kao i da bar deo razvoja i laboratorijskih usluga razmene. No do
toga će malo teže doći. Ipak, kriza je čudo, a naročito potencijalni (i brži od
predviđenog) izlazak iz nje (kada standard bar zaustavi pad i kada apetiti
rastu).
Prista je najbolji primer kako za manje od 20 godina postati svetski
renomirani proizvođač. Doduše to ne može da se tako lako iskopira ali ostaju
najvažniji koraci kao obavezni:
kvalitet, testiranje, kontrola, saradnja sa poznatim kompanijama i pre
svega (i na kraju svega) ulaganje u kadrove, stručnjake kako u proizvodnji i
kontroli tako i u post-prodaji (tehnička podrška, brendiranje, ...).
Do tad, malo opreza. Ako padnete u iskušenje da koristite neko od ovih
brendova, probajte (naravno) na nekoj jeftinijoj ili manje važnoj mašini
(vozilu), kao što je neki motocikl, traktor, motorna testera ... doduše kod 2T
ulja i neće biti velike razlike i nećete je tako lako primetiti jer aditiva ima
manje (u tim uljima) i većina stvari radi na osnovi (baznim uljima).
Verovatno ćete biti i zadovoljni. Možda je to i najbolji način uštede
jer ostaje da za vaše ljubimce (novija, skuplja ili dobro očuvana starija
vozila) birate ipak između skupljih brendova gde pomenuti (kao i dosad)
renomirani proizvođači poput INA, NIS ili Prista dobijaju šansu tek iz druge
ruke (što već može biti i po sopstvenom džepu).
Suština je da su maziva RELATIVNO jeftina, čak i kada su među
(naj)skupljima u svojoj kategoriji.
Industrija jeste osetljivija na cenu ali zato su tamo i razlike (mnogo)
manje nego kod motornih ulja.
Doduše skeptici bi rekli da je to jednostavno posledica toga što su to
"čista bazna ulja" (do 5% aditiva) ali ostaje i činjenica da se
nabavkom u industriji bave čitavi timovi i stručnija lica.
Dakle ne vidim razlog zašto ne bi ste probali ove proizvode na manje
zahtevnim mašinama.
Ipak, ne zaboravite da je FAM ponovo uspostavio kontrolu i da ima jako
dobre cene. Veliki broj (pravih) odobrenja (važećih) za veći broj ulja (maziva)
dodatno preporučuje ovog renomiranog proizvođača.
Naravno i dostupnost igra veliku ulogu a tu FAM zaostaje. Logično je da
za litar ulja (za lance ili 0,25l 2T ulja) nećete ići daleko. Doduše FAM-a ima
na NIS pumpama makar mnogo manje nego ranije.
Da ponovim: nije toliki problem imaju li proizvođači koje sam pomenuo
potreban nivo kvaliteta koliko da li je on prisutan u svakom pakovanju (svakoj
pojedinačnoj flaši od litar ili 4 litara), što je suštinska razlika između
renomiranih i onih manje renomiranih
Uzgred, kad već "šetam" (gradom i globalnim tokovima) da
pomenem još dve zanimljive stvari.
Neki od manjih proizvođača (pre svih Exol) u Srbiji imaju zaista
zanimljivu i veoma dobru ambalažu (bar što se dizajna tiče). Toliko da
prevazilaze mnoge velike kompanije.
U tom smislu bi NIS morao da razmisli o modernizaciji (manji restajling
urađen ali bi morali da se više potrude) a RN Modriča je konačno uvidela da sa
starom ambalažom i cenama koje naginju mejdžorsima sve teže može proći pa su
predstavili novu ambalažu pre nekih mesec dana. Iskreno, krajnje je vreme bilo
(za to). Nije da je ova nova ekstra klasa ali je moderna i (bar) pristojna.
Stara je svoje odradila još odavno.
Tačno da AMSOIL nema lepu ambalažu ali je stara Modričina ipak više
ličila na "apotekarsku" nego na tržišnu. Prepoznatljivost - DA, ali
ne i po svaku cenu.
Druga stvar je to da je priča o malim proizvođačima donekle (ali samo
donekle) slična globalnoj gde veliki ruski proizvođači (Gazprom pre svih) rade
na rekonstrukciji postrojenja, prelasku na više nivoe kvaliteta, veću proizvodnju
baznih ulja II i III grupe (preovlađuje I grupa uz samo jedno Lukoil-ovo
postrojenje za III grupu baznih ulja sa skromim kapacitetom od par desetina
hiljada tona godišnje) i slično.
Proces je u toku a sredinom decenije (za 2-3 godine) će rezultat biti takav
da će se Rusija približiti onome što je početkom decenije (danas i pre
2-3godine) bila Evropa (zapadni deo EU).
Dakle pred njima je veliki put a suština nisu formulacije same po sebi
koliko celokupni proces proizvodnje (uz maksimalnu automatizaciju) da bi gotov
proizvod bio u skladu sa laboratorijskim uzorkom koga je razvojni tim
dizajnirao. Dakle, sve se računa.
Ovo nas vraća na početak priče: nije više toliko važno proizvesti
jeftino ulje (kao ni vino, piva su već druga priča) u velikoj količini i solidnog
kvaliteta (to već mnogi rade i principi su poznati), sve je isplatljivije imati
manju proizvodnju višeg kvaliteta i pre svega moderniju jer se uz manje napora
(muke i ulaganja) dobija više, manji obrt ali veći profit. Naravno ne važi za
"mikro-proizvodnju" jer i sirovinu treba nabaviti po nekoj
podnošljivoj ceni ali treba tražiti svoj put u tom pravcu uz zadržavanje većih
serija jeftinijih ulja ali na tome ne bazirati budućnost. Lako reći a teško
odraditi, no tako je to u životu (i proizvodnji).
I na kraju šetnje, ne mogu a da ne primetim:
Obim poslovanja (maloprodaje) iz godine u godinu opada (bar u Srbiji).
Procenat nije veliki ali je negativan a svaki negativni trend je loša stvar
(sama po sebi).
Raduje što još uvek ima kvalitetnih ulja po pristojnim (niskim) cenama
i što oseku jednog popunjava drugi (rekoh već da imam utisak da je Total u
ekspanziji a da se Selenia malo povlači ali to je samo utisak sa lokalnog nivoa
i ne mora da znači da je (baš) tako). Uzgred, primetih i to da se sporadični Agip
skoro izgubio a da se Liqui Moly vratio u par radnji (bio pa ga nije bilo pa
evo ga opet) i to sa cenama koje su bile i pre 2-3 godine (iz vremena kursa od
oko 95din.) odnosno sa cenama realno nižim za oko 20-25%. Recimo da je
"Formula Super" 1800din. Za 5lit. a Synthoil High Tech samo 2800din.
za 5 litara ("akcija") što je čak cena iz vremena kada je evro bio 80
din. (znači i do trećine niža nego pre 4 ili 5 godina).
Doduše koliko to raduje toliko i skreće pažnju (makar da se pogleda
datum proizvodnje, nisam dotle išao) jer (ovo sam rekao bar 100 puta a bar još
toliko ću) niska cena više treba da vam skrene pažnju u pravcu opreza nego u
pravcu automatske kupovine (prvo što vam padne napamet).
Sve u svemu uljarima ne cvetaju ruže ali se dobro drže (doduše
"uvenuće ruža" raste od proizvodnje ka MP, gde distribucija još uvek
biva "najmasnije parče" ali sve manje (primer LM-a nešto kazuje).
I POSLE ŠETNJE
Ovako nabacan tekst podseća da je pitanje korišćenja i kupovine maziva
(ulja) relativno prosta stvar - pratite preporuke proizvođača i nađite
odgovarajuće, najskuplje ili najjeftinije (najčešće ova dva ali u pricnipu bilo
koje). Da ali jedno je "pisati na tarabi" a drugo je imati stvarno
deklarisan kvalitet. Još uvek je najbolje slediti zvanične liste odobrenja (MB,
VW, BMW, Opel-GM (Dexos) ...) ali njih za pojednina vozila nije lako naći a i
često su liste dugačke. Šta od svega toga? U principu sve je dobro a šta je
bolje ... reći će vam vaš omiljeni blog.
Nastavljam dalje, ovo je samo mali predah i više otvoreno razmišljanje
nego iznošenje zaključaka i preporuka.
P.S.
Kriza i nedostatak novca svakako treba da skrenu pažnju na jeftinija
ulja. Iako je svrha bloga ukazivanje da se na mazivima ne štedi mora se baciti
pogled i na to kako uštedeti i tu.
Malih proizvođača ima i u susednim državama pa je priča slična.
Slovenija ima par zanimljivih proizvođača ali ne bih išao toliko u detalje
(nisam ni kod domaćih).
Dakle ako je došlo vreme da se štedi, a jeste, preporučujem:
1) Ne štedite na mazivima.
2) Gledajte da iskoristite servisne intervale u potpunosti, ne menjajte
ulja na manje od 2/3 ili 3/4 preporučenog intervala zamene.
3) Kvalitetnijim i uljem minimalne preporučene viskozne gradacije
možete uštedeti 1-2% goriva što može biti značajnije od same uštede na zameni
ulja.
4) Kupujte što jeftinije ulje ALI da ima potreban nivo kvaliteta
(standard, odobrenje).
5) Ukoliko niste vezani za brend, razmislite o renomiranim domaćim ili
proizvođaćima iz okolnih zemalja čija su ulja po pravilu jeftinija (za uporediv
kvalitet). Ovde pre svega mislim na NIS i FAM od domaćih, a INA, Optima (skup
brend ali sve manje) i Prista od stranih (EKO Hellenica može biti zanimljiv
izbor kao i Lukoil jer ih je na njihovim pumpama lako naći a da su 100%
originalna).
6) Za starija vozila, manje zahtevna ili za neke alate i/ili mašine
(kosilice, motorne testere, hidraulika traktora, motor starijeg traktora) po
ispunjenju prethodnog, pogledajte ka manjim proizvođačima.
7) Za većinu ostaje: kupite makar i najskuplje ulje (brend) - nije
skupo (sveukupno gledavši).
Sad će dežurni kritičari reći: Aha! Toliko o Motul-u, Mobil 1, Castrol
EDGE, Shell Helix ... Total, Havoline i ostalima. Pročitajte još jednom
(naročito 1 i 7).
Ostaje stav da se na mazivima NE ŠTEDI.
Jednostavno sam morao da napišem nešto o onome što se (zaista) događa.
Kriza je sve dublja, ljudi su bez posla. Lako je takvima reći: kupi Motul
(Castrol), to ti je najbolje! Dobri su i drugi ... a "oni" ti su
katastrofa. Naravno, uvek treba ići postepeno (korak po korak) pa pre svega razmotriti
renomirane (starije) proizvođače. Nema nijednog razloga da vam (gore pomenuti)
nacionalni proizvođači ne budu dovoljno dobri. I to je neki maksimalni nivo
štednje koji mogu preporučiti.
Manji proizvođači se jednostavno moraju (nekako) više dokazati (čak i
posle tolikih godina). Ako im se deo tržišta otvorio treba li bi to više da
iskoriste. Stoga ovaj tekst je više namenjen njima i njihovim korisnicima nego
(dosadašnjim i redovnim) čitaocima bloga.
Korisnici su ti koji trebaju da kažu svoja iskustva (i pritisnu iste),
traže sertifikate, dokaze, odobrenja (mada od dugogodišnje prakse boljeg nema).
Proizvođači su ti koji treba da se opredele, na koju će stranu. Većini
je industrija i transport ono od čega žive, a automobilska ulja tek
"prošireni asortiman".
Odobrenja, naročito sa važnošću su veoma važna stavka. MB i VW
odobrenja se mogu lako proveriti (za VW vam treba doduše
"učlanjenje").
MB: http://bevo.mercedes-benz.com
VW: https://erwin.volkswagen.de/erwin/showHome.do
Dakle, odobrenja, testovi, analize ... popusti do ostvarivanja cilja -
impozantne liste korisnika, posle ide lakše.
Najteže je preći put od anonimnog do svetski priznatog i renomiranog
proizvođača. Za to je potrebno ili mnogo godina (više decenija) ili makar
decenija uz velike investicije uz jake strateške partnere (ko je pomenuo Prista
Oil?) i u svim slučajevima mnogo (u početku neracionalno upotrebljene) stručne
radne snage, koju do "punoletstva" (veće proizvodnje) treba tretirati
kao investiciju.
Nadam se da sam ovim i ispunio obećanje o malim domaćim proizvođačima.
Bar manjim delom. Mogao bih još jedan tekst gde bih izabrana ulja svih
njih objedinio. No tu postoji jedan problem. Koliko su specifikacije željene,
koliko su merene, ciljane, prosek proizvodnje ...
Modriča (mudro) daje opseg viskoznosti što je jedan način
predstavljanja varijacija, većina daje tipične vrednosti. Za viskoznost je
uobičajeno da varijacije budu ±3% pa je najčešći navod (na sredini SAE 40 po
J300) 14,4 zapravo od 14,0 do 14,8. Naravno za to treba imati veoma ustaljenu
proizvodnju (i sirovine). Nije tako loše ni ±5% ali što se ovaj broj više
povećava, sledi da se radi o manje kontrolisanoj proizvodnji (ili varijacijama
u sirovinama). Zahtevi su prilično veliki ali se relativno lako ispunjavaju
dobrom formulacijom i njenom striktnom primenom u proizvodnji.
Tu je negde i ključ poverenja u proizvođača. Koliko su bliski (a svi
malo odstupaju) spostvenim specifikacijama i da u 100% slučajeva ne odstupaju
od industrijskih standarda.
Izgleda lako ali ne mora da bude.
P.P.S.
Ne zaboravite, osim nacionalnih ili regionalnih kompanija iz regiona
čija ulja imaju solidno nisku cenu, možete uštedeti čak i sa onim NAJSKUPLJIM i
NAJJAČIM brendovima (ne računajući da sa njima zapravo uvek i štedite na što duži rok, to više).
Jednostavno možete kupiti neko njihovo jeftinije ulje (relativno), kao
što je Motul 2100 10W-40, čak i za novije automobile (pre ACEA C standarda).
Možete kupiti i Shell HX3 ili “Castrol Motor Oil” (ili GTX, high
mileage), naročito kao imate nešto stariji automobil ili kupiti Mobil Delvac
(Super 1400) teretno ulje za vaš dizelaš, po jako povoljnoj ceni.
Naročito ako je sve pomenuto (i ne pomenuto) na akcijama.
Takođe imate Elf koji je sve samo ne skup i na kraju krajeva Petrol
ulja, koja su zapravo Chevron-ova (Texaco) a imaju jako nisku cenu.
To su pravi favoriti (uz K2, Comma i slična) kao i imena poput NIS,
FAM, Prista (sve manje jeftina), INA (ne uvek jeftina) i Optima (sve
dostupnija).
ZAKLJUČAK?
Na kraju krajeva mnogo je poštenije praviti sopstveno ulje (brend) nego
falsifikovati tuđ. Makar to zaslužuje
pažnju.
Jeftina ulja: Da, možda ili ne?
DA – ponekad,
zavisno od toga za šta se upotrebljava.
Možda – u
najvećem broju slučajeva.
NE – za zahtevne
primene.
5000 reči, e svaka mi čast (mislio sam da ću jedva 1000 sastaviti).
Dodatak:
Kad već preterah onda još koju reč.
Verovatno sam mogao da spomenem bar još neko ime pa da to i uradim: Hemco zaslužuje pažnju no nema ih u mom kraju i o njima jako malo znam. Imaju impresivan proizvodni program (zapanjen).
Adeco-a čak i ima ali više u sektoru auto kozmetike i antifriza. Ulja ima tek tu i tamo i sporadično.
Bar u "crnoj provinciji".
Verovatno sam još nekoga ko zaslužuje pražnju preskočio, a Viskol je svakako dobio najviše na značaju zbog par odobrenja za ulja za teretni program.
