Bazna ulja, proizvođači 1.01; Base Oil, producers 1.01

EMEA region je za bazna ulja jedna (posebna) kategorija, od ukupno III (Amerika, obe i Azija sa Australijom).

Menja li se išta ako malo proširimo kadar?

Da, donekle.

Napomena: BU je skraćenica za bazno ulje (ili u množini), BG je „bazna grupa“ (malo neprezicno ali „čitljivije“, BU III BG je zapravo BU G III ili BUG III je isto što i prvo navedeno, pa to tako treba shvatiti).

1-2-1) Neste je i dalje lider (makar dok „furuna“ u Kataru ne počne da radi punim kapacitetom), mada je Shell-ov primat sasvim izvestan u kraćem periodu da bi se verovatno Neste ponovo (uskoro, prema planovima) vratio na no. 1 EMEA regiona. Kao u šali gde Peričine ocene „marširaju“ (jedan-dva-jedan-dva, oj-ha) . Naravno još uvek nedovoljno za svetsko mesto br. 1 jer SK ostaje neprikosnoven (i ne spava), ali o tome nešto kasnije.

Neste

Počeli sa PAO da bi morali da se prilagode neminovnosti tržišta i uhvate (među prvima) „brzi voz“ ka budućnosti, BU BG III i III+. Naravno, vrednost Neste-a je što su do skora u Belgiji imali proizvodnju PAO baznih ulja (Nexbase 2000) ali o tome takođe na kraju teksta.

Osim 250kt u Finskoj Neste ima i kapacitet od 400 hiljada tona godišnje za BU III BG u Bahreinu. Makar ovo postrojenje bilo joint venture Neste-a i Bapco-a (Bahreinske nacionalne naftne kompanije).  Neste ima 45% ali je odgovorna za prodaju i distribuciju. Tako to rade ozbiljne države a banana republike daju strancima 55% ali nećemo sada (baš) o tome. Zapravo nije samo Bapco nego i OGHC, pa formalno kao kompanija Neste je tu najjača ali su obe Barheinske kompanije državne pa nije ni bitno.

Kako god, veliki deo proizvodnje završi (i u) Evropi, mada je činjenica da je ovaj pogon namenjen svetskom tržištu gde se cilja pre svega USA i Kanada ali ne i isključivo. Preko Singapura se snabdeva Daleki istok, a kasnije će biti „napadnuta“ i Južna Amerika, preko Brazila. No to je već odstupanje od osnovne teme.

Postrojenje je kasnilo skoro godinu dana što je unutar (po ovom pitanju ležerne) naftne industrije praktično „u roku“, s tim što bi puštanje „u dan“ bitno preteklo Shell-ov Perl (koji je kasnio dve godine ako ne i više, pošto je Shell namerno pravio pometnju ne bi li umanjio kašnjenje svog „svemogućeg“ postrojenja, gde su bazna ulja tek „kolateralna šteta“ koju treba iskoristiti.

Neste-u (kao da) nije dosta ovih ogromnih kapaciteta nego su najavili dupliranje istih najavljenim otvaranjem postrojenja u UAE zajedno sa ADNOC-om (nacionalnom naftnom kompanijom) u Abu Dabiju. E, to već postaje (pre)ozbiljno i sa preko milion tona godišnje, makar i sa partnerima iz Zaliva (ni Shell nije samostalan, niti mu je padalo na pamet) postaje golabni igrač br. 2 u ovom segmentu.

Ostaje samo da vidimo i to otvaranje zakazano za kraj ove godine (čitaj u toku 2014.) koje će Nexbase 3000 seriju vinuti tik uz legendarnu i neprevaziđenu Yubase (i Yubase +) seriju korejskog SK.

Neste je zaista čudo od kompanije i dokaz kako su Finci napravili čudo ne rudarenjem, sečom šume i eksploatacijom sopstvenih prirodnih rezursa, nego mozgom (korišćenjem ljudskog). Tehnološki su se pozicionirali na vodeći ili među vodećima (globalno) u nekoliko oblasti, od ekstrakcije metala (Outokumpu), preko elektronike i komunikacija (Nokia, pa bar do skoro ali ni prelazak u MS nije tako loš završetak, nije baš hepi-end ali je glavni junak živ, bar do drugog dela, a posle u zavisnosti od honorara koji bude tražio, ili gine u uvodnim scenama ili nastavlja da bude „baja“) pa do petrohemijske industrije gde Neste „udara packe“ mnogo većima od sebe ne samo kao jedna od TOP 5 u proizvodnji (vrhunskih) baznih ulja, nego i kao tehnološki lider u proizvodnji goriva, na kakva će Evropa (a tek USA a tek tek Mi) čekati još (bar) deceniju (što nam ne uskraćuje „radost“ što imamo bar minimum evropskih zahteva po razumnoj ceni).

O poslovnosti, poslovnim strategijama, vizijama (stvarnim a ne reklamnim) i poslovnoj inteligenciji na nivou Ajnštajna ili Tesle (koja je na Balkanu tek na nivou buba švabe, osim kod stranaca gde dostiže zavidni nivo „blage zaostalosti“ uz glumu za oskara javno prikazanom kao IQ od 100 - prosek).

2-1-2) SHELL

Neko kao da je isprovocirao menadžment ovog giganta da bude prvi u svemu, ali entropija izgleda to ne dopušta. Taman su stigli do najvećeg prometa kad ono profitom ostali drugi, taman su postali najveći proizvođači maziva, ali uz debelu cenu (verovatno, preplaćenih) akvizicija po USA. Taman su trebali da postanu no. 2 za BU III grupe kad sada jedva spasavaju postolje (na Svetskom nivou).

Bilo kako bilo, sva su postrojenja (u Evropi) za proizvodnju III BG (ionako zastarela) pozatvarali i sav su ulog (prilično kockarski) bacili na Perl u Kataru.

Prilično neočekivano, a priča o GTL tehnologiji i postrojenju u Kataru je za čitav serijal tekstova samo o tome, pa ću samo dati neke (blage) naznake.

Ironično, GTL u Kataru je trebao da pravi niko drugi do ExxonMobil. Posle nekoliko godina odlaganja (zbog neizvesnosti isplativosti investicije) država Katar je „izgubila živce“ pa je isto prepustila najvećem konkurentu – Shell(u). Na ovo u EM-u nisu ni okom trepnuli (ili je to bio pokeraški blef).

Godine diskusije u stručnim krugovima (hoće li velika Školjka napraviti „posao veka“ ili „promašaj veka“) sa ovim postrojenjem za proizvodnju (pre svega) tečnih goriva iz prirodnog gasa (za koji se dug transport slabo isplati, pa ne bi se veliki G preganjao sa samim sobom oko „projekta veka“ JT) pa „usput“ i „malko“ BU da se proizvede da se (ostatak) ne baci.

Bilo kako bilo ovo (ne jedino ali najveće i jedno od retkih) GTL postrojenje za bazna ulja je trenutno vrh kvaliteta i tehnologije i daje (još nepriznatu) III+ BG (ruku na srce to SK već ima godinama i bez GTL procesa) koja treba da da performanse nedostižne za III  (tako je bilo u planu, kad „ono međutim“, SK i Neste nisu toliko naivni da su spavali 5 rundi (godina) i čekali da ih Shell nokautom porazi) i dostigne nivo vrhunskih mešavina III i IV BG BU.

Otprilike po formuli (jednačini): III + IV = III(+).

O ovome se dugo raspravljalo (a i danas je tema) u stručnim krugovima, pa kad se „prašina slegla“ istina je (kao i najčešće) negde na sredini. Indeks  viskoznosti (VI) jeste na nivou klasičnih PAO ulja ili iznad (ide i preko 140) a sastav takav da prevazilazi klasična BU III grupe za klasu uz bolje osobine ali sa još uvek (značajnim) zaostatkom za PAO (naročito nove generacije) i ne tako velikom prednošću (ako uopšte) u odnosu na moderna BU III BG, naročito Yubase Plus (već dokazana i možda, ponavljam: možda, čak i u maloj prednosti, kako kod kog viskoziteta).

Ono što NIJE sporno to je da se ovim uljima mogu proizvesti gotovi proizvod (maziva) uporediva sa kombinacijom III i IV ili III do V pa čak i PAO/estar kombinacija (uslovno, uzimajući primenu gde se neće uvek IV+V pokazati nedostižnim) po (mnogo) manjoj ceni.

Nije sporno ni to da je Shell GTL postupkom „udario“ na najjače (i najveće) konkurente (SK i Neste ali posredno i na EM i Chevron, makar EM bio sporedan za III grupu a Chevron je ne proizvodi, makar za sada ali ne i zadugo).

Udarili i to žestoko.

Čak nije ni sporno da li su (ili nisu) ova bazna ulja sintetička. Zaista sintetička. Ovde ne trebaju (pre)skupi advokati i sudovi (makar efikasni i solidno nepristrasni američki) da se zaključi da ako se nešto dobija (makar indirektno) iz metana (uglavnom) i drugih nižih alifatičnih ugljovodonika, onda se to mora nazvati sintezom (sintetičkim) postupkom (makar iz prirodne sirovine, što delom baca senku ali nedovoljnu, uostalom sa nestrpljenjem se nadam „renesansi PAO“ dobijanjem iz etena, što se očekuje sa jačanjem proizvodnje „shale“ gasa; obzirom da je PAO deken, hemijski).

Zaključak:

Shell je sa MT-om (megatona) kapaciteta, postao ono što je nekad bio (respektibilna sila) u svetu III BG BU-a, jedna od tri vodeće kompanije. Uz ovo "milionče" ide i 300k tona II grupe BU. Uglavnom II+.

Doduše ta MT je zajednička sa Nacionalnom naftnom kompanijom Katara. Po onome što je trebalo da bude, čak 80% je QP-ovo, ali je projekat ionako zavijen blagom maglom oko detalja. Kako i ne bi, probio je i vremenske rokove a naročito budžet koji je sa prvobitnih 6,4 pa 10 milijardica $ zvanično stigao do 18 ili 19 (ni u Shell-u više ne znaju, ili znaju pa ćute, tačko koliko) pri čemu se šuška u „kuloarima“ da je to između 25 i 40 mijijard„ica“ bar dok sve ne bude gotovo, a SVE je vrlo neodređeno.

Kako god, NO PAIN NO GAIN, te je ovo kao jedna od prekretnica u naftnoj industriji moralo da probije ne samo „led“ nego i budžet ali je činjenica da je pravo TENOLOŠKO ČUDO.

Dakle tu su bazna ulja sporedan proizvod, ali za ovu priči (itekako) značajan. Proizvode se pre svega goriva (nekih 140 hiljada barela dnevno) dok je BU tek 30 hiljada (kada bude, a to niko ne zna kad).

Tehnologija je Shell-ova (iako dežurni namćori primećuju „veliku i slučajnu sličnost“ sa EM-ovom, što je malo preterivanje, jer sve je to FT (Fischer-Tropsc) sinteza, čije osnove (bar kroz hemijske jednačine) uče studenti hemije i hemijske tehnologije.

Dakle radi se o Shell Middle Distillate Synthesis (SMDS) procesu na koga su u Shell-u naročito (i ne bez razloga) ponosni.

E sad, od „papira“ do izvrešenja je proces dug i komplikovan pa su samo postrojenje (čuda) projektovale i napravile najveće inženjersko-projektanske kuće, pre svega Japanci (JGC i Chiyoda) ali i KBR (Energy & Chemicals). JGC je osim toga prvi izgradio Shell-ovo (mnogo manje) postrojenje GTL u Maleziji.

Ko gubi (a videćemo do kraja ko će to biti za sada je to Mobil) ima pravo i da se ljuti, pa je ExxonMobil-u džaba što je na papiru vodeći u GTL tehnologijama (po broju patenata i mogućnostima dobijanja raznih proizvoda iz najrazličitijih sirovina pa i uglja). Osim toga veliki deo prava na patente su već prodali (licencirali) Syntroleum-u tako da EM Research&Engineering ostaje samo veliki projektant i pronalazač ali slab „izvođač radova“.

Na kraju ove (naporne) priče o (čudovišnom) GTL postrojenju samo da napomenem da su se „upecali“ i drugi pa sledi navala GTL postrojenja (Chevron u Nigeriji, prvenstveno sintetički dizel; EM razna goriva i hemikalije ... tek ćemo videti šta i kako).

Za sada (osim goriva i hemikalija) bazna ulja po GTL tehnologiji (a da nisu mala, prototipna postrojenja) proizvodi još samo Sasol ali te je malo od sporednog značaja za našu (kvazi evropsku) priču.

Pre daljeg samo napomena da osim što je svetski no. 1 (kapaciteti u samoj J.Koreji ali i npr. Joint-venture sa Nippon Oil-om), korejski SK je i veliki snabdevač Yubase BU evropskih kompanija. U Evropi im je centrala u Amsterdamu a osim prodaje baznih ulja u toku je i veliki projekat sa Repsol-om ali o tome takođe kasnije.

Kad već pravim digresiju, treba pomenuti još i Petronas (koji takođe snabdeva Evropu BU III BG) ali pre svega i Philips 66 (bivši ConocoPhilips) koji je veliki proizvođač (verovatno sada br. 4 ali je verovatno pre velikih zalivskih projekata bio br. 2) i uz SK glavni snabdevač USA tršišta.

EM zapravo nema proizodnju III BG u Americi (mali lapsus sa moje strane) a nema ni drugu ... pa šta koji m*j ima?! Pa II+ ali o tome u sledećem (valjda) tekstu.

Na kraju (digresije) da napomenem ko je vodeći u tehnologiji III BG. Uz sve moje simpatije prema izuzentom (nije ironično ni pod navodnicima) projektu Shell-a (čak i „šarmantnom“ probijanju budžeta za 3 do 6 puta, dostojno nekih projekata u zemlji Šljivropi) ovo nije tehnologija BU jer su ona su samo „nusproizvod“ koji se može prodati iako uz skromnu zaradu.

Zato je „lista“:

1. SK 2. Neste 3. NEMA (NIKO) 4. Con ... pardon, Philips 66 5. ExxonMobil, što bi rekao mali Perica – hebem ti tehnologiju kad je ne koristiš.

I to je sve što se EMEA regiona tiče.

Najave su sledeće:

1. Cartagena, Španija; JT između SK i Repsola. Novo (glanc) i najveće postrojenje sintetskih (nekonvencionalnih) baznih ulja na tlu Evrope. 70% je (čini mi se) SK-ovo. Ukupni kapacitet oko 600k tona pri čemu je veći deo III grupa BU a manji BU II grupe. Samim tim i najvažnije. Trebalo bi da proradi u toku (do kraja) 2014.

2. Skoro da novina u Evropi i nema, regionalno od sličnog značaja i kapaciteta je pominjan pogon Adnoc-Neste u UAE.

3. Novo postrojenje se gradi na samom rubu Evrope (u Rusiji, Taneco), sa 50+50 hiljada tona II i III bazne grupe.

4. U regionu (više Srednji Istok) tu je i kovo postrojenje u Kazahstanu istog tipa kao prethodno ali duplo većeg kapaciteta.

Ekspanzija kapaciteta je najavljena od strane:

1) Modriče, još 150 hiljada tona III grupe BU

2) Slavneft-a u Rusiji, 100kt kapaciteta III BG (šira okolina Moskve)

3) Rosneft (jedna od 4 najveće državne naftne kompanije), u Centranoj Rusiji, oblast Samara, vrši veliko proširenje rafinerije uz kombinovanu proizvodnju II i III grupe BU u kapacitetu par stotina hiljada (blizu pola miliona) tona godišnje.

Nema više.

Samo da pomenem NIS Gazprom Neft, i poznati plan da do kraja 2015. napravi nov pogon za bazna ulja velikog kapaciteta ali to neće biti III grupa BU, već naftenska (sintetička) i HC ulja II grupe BU.

Ovde još nema zaključaka (možda tek u sledećem tekstu).

Kako je priča o PAO BU kratka, staviću je na kraju priče o III baznoj grupi koja je potisnula i nasledila ova sjajna ali ne i idealna BU. Naime iako još uvek neprevaziđeni po maloj isparljivosti i ponašanju na niskim temperaturama kao i oksidacionoj stabilnosti, ova BU zbog slabe rastvorljivosti aditiva nikada nisu bila opcija da budu jedina u BU. To se rešavalo na razne načine: dodavanjem estarskih sintetika, mineralnih BU, naftenskih ili kombinacijom, a sada su ova ulja samo začin (i pred „istrebljenjem“) u 0W-xx uljima, gde se najčešće kombinuju sa III grupom BU, i manjem procentu.

Pogoni za proizvodnju PAO u Evropi

1) Ineos, Belgija, 100-120k tona. Moram priznati da nisam znao da su ovoliko jaki. Praktično polovina kapaciteta (i skoro toliko proizvodnje) pripada Ineos-u. Znao sam da proizvode PAO ali sam mislio da su tek treći kad ono nije.

2) ExxonMobil Chemicals (obratite pažnju na dodatak u imenu), poseduje u Francuskoj (ista rafinerija proizvodi i BU prve i treće grupe), sa nekih 60 hiljada tona. Nije loše, u postrojenju više PAO nego III grupe, ali veći deo NE ide u automobilska maziva.

3) Chevron Philips Chemicals, kupljen pogon Neste-a u Belgiji, sličnog kapaciteta kao i EM.

4) Tatneft, nekoliko hiljada tona (simbolična proizvodnja) u Rusiji.

Kao što vidite PAO je načisto pao. Više se koristi za druge namene. Kod maziva verovatno više za specijalna maziva (ulja i masti) za primenu u industriji. Eventualno ih još uvek koristi samo Mobil za M1 seriju i za proizvodnju (gde su opet tek delimično) motociklističkih motornih ulja (koja su i menjačka), verovatno za menjačka ulja, možda i više nego za motorna. I to je to.

Da li će se (očekivana) „renesansa“ PAO BU dogoditi krajem decenije tek ćemo videti. Dotle će korist od njih imati samo u industriji (ulja za kompresore, specijalna hidraulična ulja, specijalne masti sa sintetičkom osnovom, naročito visokotemperaturne, i slično).

Šteta. Ubila ih cena. Inače su (još uvek) neprevaziđena, makar i kao dodatak.

U USA ih EM koristi nešto više (opet kao začinska) a i Amsoil koji je zasnovao proizvodnju na njima.