Bazna ulja 2.0 (II i II+ grupa); Base Oils 2.0 (group II & II+)

Priča o grupi II baznih ulja bi mogla da se svede i na par rečenica; jednostavno Evropa i proizvodnja ovih BU ne idu zajedno. Praktično se ona u Evropi (pa i okolini) proizvode u stilu „statističke greške“ ... skoro.

Pre ove priče moram da naglasim (u vezi prethodnog teksta o BU) da je Total za 2011. najavljivao znatne kapacitete III grupe BU (nešto oko 200 hiljada tona ako se dobro sećam). Šta je sa tim bilo? Gde je netragom nestalo? Kriza?! U svakom slučaju Total povećava kapacitete za BS (bazna ulja) ulja što je tek posebna priča i dodaćiću je i u ovom tekstu.

Evropski kapaciteti za proizvodnju II G BU su izuzetno skromni tako da se velike količine uvoze.

Jednostavno Evropa je (na svoju štetu ali bez velikih posledica) ovu tehnologiju „prespavala“ a kada se trgla iz sna, naišla je na košmarnu stvarnost. Veliki kapaciteti rafinerija starih i preko 30 godina, mineralke koliko ti srce ište a modernih ulja ni za lek. U poslednjih 15-tak godina u Evropi je zatvoreno mnogo (ali MNOGO) pogona koji su proizvodili mineralna BU (grupa I). I pored toga postoji višak proizvodnje (i naročito kapaciteta).

II bazna grupa su praktično ono što se naziva i HC (hidrokrekovana) BU. Zastarela klasifikacija omogućava da dodatno prečišćena (hidrofinišom) „Solven Neutral“ BU „dosegnu“ (rastegnu se) u ovu grupu. Ipak, u industrijskim uslovima ovo se pokazuje nekomerijalnim pa su takva ulja najčešće I+ grupa.

Glavna prednost (po zvaničkoj klasifikaciji) je hemijski sastav, više od 90% zasićenih ugljovodonika (UV).

Ovim su ova (HC) ulja otpornija na oksidaciju i pogodna za duže servisne intervale. Idealna su za 15000km a uz bogati sastav aditiva (i/ili dodatak III grupe) i više.

Sam proces je prilično star a još pedesetih godina se u maloj količini proizvodilo po njemu za specijalne namene. Moderna HC ulja potiču iz sredine 80-tih i prvog modernog postrojenja Chevron-a.

Ako su PAO i estri bili „tri klase iznad“ ali zbog cene nedostižni, onda su HC bazna ulja sa tek dvostrukom cenom (u doba pojavljivanja) izazvala pravu (r)evoluciju, koja je doduše poprilično zaobišla drugu stranu Atlantika, mada bi mi sa područja bivše SFRJ mogli biti ponosni na činjenicu da su se proizvodila svega par godina nakon Amerike. Nespremnost Evrope i prenaduvani kapaciteti su doveli do toga da je nametnuto mišljenje da su ova ulja dobra ali ne previše bolja i skuplja, međutim to ni blizu istini nije, a vreme je samo potvrdilo da su to potpuno nesuvisle i nebulozne tvrdnje čiji je smisao bio da se održi „status-quo“.

Dakle, brzo su cene pale na 50% više od mineralki i tu stvari postaju ozbiljne. Dalje se uozbiljavaju novim zahtevima za zaštitu okoline i već bi sada moglo da se (mirne duše) kaže da je vreme mineralki (u tehnološkom smislu) odzvonilo iako će (ironično i paradoksalno) ostati vodeća BU do kraja sledeće decenije ako ne i duže (po prognozi svih relevantnih institucija, udruženja i proizvođača).

Trenutno su HC ulja II grupe (ubedljivo) najisplatljivija i za proizvođače i potrošače. Idealna su za viskozne grupe 5W-30 i 10W-40 koje i (u Evropi bar) preovladavaju.

U poslednjih desetak godina (naročito 5-6) je sve češća pojava „tehnološkog paradoksa“ da su ova BU jeftinija od tehnološki inferiornih mineralnih ali je „ceđenje suve drenovine“ i izbegavanje novih investicija (zbog krize) učinila da su mineralke zadržale (neopravdanu) vodeću poziciju na obe strane Atlantika. Analiza kaže da se cena HC ulja kreće u granicama 0,9 do 1,2 u odnosu na SN BU, ili sve više u još užim: 0,95-1,1. Ovo vodi ka tome da su troškovi skoro izjednačeni (čak se i aditivi ne moraju posebno promeniti ili tek neznatno, pa je u proizvodnji čisto HC ulje skuplje tek 5-20%). Posledica je sve češća proizvodnja „polu-sintetike“ isključivo na ovim uljima, protiv čega nemam ništa protiv, više su „sintetička“ nego ona koja imaju 15-20% III bazne grupe. I sve se češće (naročito kod teretnog programa) koriste i za 15W-40 ulja, kao 100% baze (ACEA E9 na primer) ili mešanjem sa mineralnim. Čak se i u 20W-50 koriste jednim delom, mada ta pojava nije masivna, bar ne u Evropi gde se ova VG koristi uglavnom za starije automobile.

Doduše tu se razni proizvođači „snalaze“ pa „PS“ ulja prave kao 50/50% mineralno/HC ili čak dodaju tek 25% HC ulja u mineralke ali to je „druga strana medalje“.

Bilo kako bilo: II grupa BU se proizvodi ili kao „nus-proizvod“ pri proizvodnji III bazne grupe (naročito u Evropi) ili se proizvodi u Aziji i USA. Vodeći proizvođači su (ubedljivo): Chevron (nešto malo II+ grupe) i ExxonMobil (uglavnom samo II+).

II+ su HC ulja sa VI (inksom viskoziteta, IV prevedeno) većim od 110.

Uglavnom imaju sastav III bazne grupe. Sadržaj zasićenih UV je uglavnom veći od 98% (mada i II grupa ima često toliko, 99% kod Chevron-a) a sumpor je ispod 10ppm čime čak i prevazilaze III grupu BU iz nešto starijih pogona gde se postiže tek ispod 50ppm a daleko ispod 300ppm po standardu.

Nezgodacija je i u tome što su manje viskozna ulja iz pogona III grupe uglavnom II(+) a za niže viskoznosti se traži III ili kombinacija III i IV ... pogađate, „full sintetika“ je često i II+.

Dakle, stvar je prioriteta (praktično podela tržišta) jer Chevron može svoja ulja unaprediti i u II+ ali uz veću cenu pa je ovako visok kvalitet HC ulja po niskoj ceni bolja kupovina ali i neznatno skuplja II+ grupa ima svoje kupce pa ko šta želi to i dobije (nešto se sa II+ uštedi i na polimerima pa je to više stvar ukusa o kojim ne treba raspravljati ili timova velikih kompanija koji računaju troškove „na četvrtu decimalu“ pa nekad prevagne jedno a nekada drugo).

Veliki proizvođači (van Evrope) su:

u USA:

II bazna grupa: Chevron, Philips 66 (ConocoPhilips, koji je ostao kao deo za eksploataciju nafte a 66 kao prerađivač), Flint Hills (gde opet Philips 66 ima udeo) ... i naravno Motiva (koja ima pogon u Port Arturu, Teksas) ali nije i američka firma (prvo pogon bio u vlasništvu Texaco-a, a sada je JC između Shell-a i Saudijaca). Na kontinentu treba spomenuti i kompaniju Petro-Canada.

II+: Exxon Mobil i Philips 66.

Azija:

SK (pretežno II+, prodaju se i u Evropi ali naročito u USA, gde su gotovo „podelili“ tržište sa EM-om gde Sk drži niže viskoznosti a Ameri veće) te ostali Korejanci: GS Caltex (prema mestu proizvodnje) i S-Oil; nešto malo proizvodi Petronas a nešto više FPL na Tajvanu i PetroChina (CNPC) u Kini.

I da se vratimo na temu ... Evropa.

U Evropi (jadnoj nam po ovom pitanju) situacija je sledeća:

Puralube, Nemačka (najveći kapacitet); Viscolube, Italija; EcoStream (Finska) ... svi između 50 i 100 hiljada tona po redosledu navođenja. I još Eni sa ispod 50 hiljada tona. Ukupna proizvodnja jedva da premašuje (ako uopšte) trećinu  proizvodnje III bazne grupe, dok je u ostalom svetu obrnuto.

Šire u regionu su još samo pogoni u Kataru (Shell) i Turmkmenistanu (Srednji Istok) koji jedva da je EMEA (izlaskom na Kaspijsko jezero (more) se tako provlači), tj. u Aziji.

Shell još uvek ne prodaje velike količine u Evropi ali se to treba očekivati (iz godine u godinu, da raste). Kapacitet GTL-a po pitanju HC ulja II bazne grupe je veći nego svi kapaciteti u Evropi (trenutno).

Najave:

Puralube najavljuje (doduše skromno) proširenje kapaciteta i nova rafinerija (baznih ulja, po Chevron-Lummus tehnologiji) u Novom Sadu (NIS) gde su HC ulja tek pod dva (naftenska BU su glavna). I to je sve što se Evrope tiče. Naravno u Rusiji je u planu više pogona (kombinovana proizvodnja II i III grupe) što je uglavnom već spominjano u tekstu o III grupi BU, kao i SK-Repsol pogon u Španiji koji će manjim delom proizvoditi i ova bazna ulja.

Dok se sve to ne ostvari (u naredne 2-3 godine) Evropa ostaje veliki uvoznik BU II grupe.

Na kraju ali ne i po značaju: ChevronTexaco i ExxonMobil nisu samo vodeći proizvođači već su i lideri u tehnologiji. Tako da je većina pogona u svetu bazirano na njihovim tehnologijama. Hidrokrekovana ulja se često (ali ne i isključivo, najbolji primer buduća rafinerija Novi Sad) proizvode u velikim rafinerijama gde se proizvode (kvalitetna) goriva. Tako se za količinu „otimaju“ dizel i bazna ulja, te je (naročito u Evropi) čest slučaj da prevagne „ceđenje“ dizel goriva (više se isplati).