Nema šta nema (Everything here)

BUDALA NAD BUDALAMA (KING OF FOOLS)

Slagvort za ovaj kratak tekst je tekst iz časopisa “Lube’N’Greases” (aprilski broj, preporučujem, uopšte a naročito taj, ima i drugih zanimljivih tekstova; mislim da se može dobaviti kao pdf ili makar na čitanje ako postanete “pratilac” na twitteru, pokušajte bar) Borisa Kamčeva (Boris Kamchev) pod nazivom:

“Ex-Yu lubes before and after the break up”.

Ne bih da prepričavam isti ali bih izvukao samo par najvažnijih činjenica uz sopstveni komentar.

Na početku stoji tabela o predviđanju rasta BDP-a zaključno sa  2018. (od strane (belo)svetske banke), gde liči da će nam “cvetati ruže” i teći (samo) “med i mleko” … BiH, Srbija, Kosovo (SB kao izvor, ne zaboravite) i Makedonije će tu ispasti “evropski tigrovi (možda je ris bolje poređenje, ionako kod nas nema tigrova osim u zološkim vrtovima)” sa porastom rasta (kako to lepo zvuči) i do 4%.

Slovenija i Hrvatska kao EU zemlje to neće moći da prate ali ih čeka 2%, za EU kao da je duplo više. CG je svoj zenit (sa 3,5%) upravo prošla pa će manje ruže cvetati a više im trnje rasti, no ni 3% nije tako loše.

Boris ovim sjajno ironiše surovu stvarnost, koja je već na sledećoj strani toliko očigledna da ne trebaju izveštaji, analize ili bilo šta slično, neke jake finansijske organizacije, da se vidi dokle smo (svi zajedno, pa neki manje a neki više) stigli.

Industrija maziva na plastičan (i verovatno najbolji) način pokazuje šta se desilo sa privredom “Ex-Yu” od 1990. do danas.

(samo da naglasim da se u tekstu koriste podaci konsultanske kuće Bargos Loa koja se maksimalno poziva na ZVANIČNE podatke Privredne komore, makar za Srbiju)

Ako je tad na istim prostorima potrošnja maziva bila oko četvrt miliona tona, onda je cca. 100.000 danas pokazatelj šta je ovaj prostor nekad značio a šta sad. Proizvodnja je (ne navodi se) bila takođe tu negde (uvozilo se ali se i izvozilo) a sada jedva dostiže polovinu potrošnje (nešto više uzevši i male proizvođače, ali ovde mislim na one sa ozbiljim pogonima, više od 2000 t/g. u kontinuitetu, nekim (makar) izvozom, laboratorijama i dovoljno stručnog osoblja … ili što bi tajkuni rekli “previše istog”, iako je i dalje ispod svetskog nivoa u % zaposlenih).

Dobro, mora se reći da su tadašnji kapaciteti bili preuveličani i da u takvom obliku i obimu ne bi opstali čak i u idealnom slučaju.

Najbolje se propast industrije vidi po izuzetnom padu potrošnje industrijskih maziva, naročito onih za obradu metala (u Sloveniji znatno manje). Kakve bre analize (metalske industrije), kakvi bakrači!

O proizvođačima … šta reći. U Srbiji su prvo odvojili RNB (postoji od 1934, svuda u svetu bi to nešto vredelo, ovde izgleda ništa) i FAM iz NIS-a, pa posle pustili Gaz(du)prom da ponovo pokrene proizvođnju maziva (Šljivropa je to, nije šala) … pa mogli ste lepo i da poklonite FAM i RNB uz NIS (tada kada ste prodali, ionako ispod cene) pa da bar GAZDA odluči hoće li to zatvoriti posle 3 ili 5 god. (već po ugovoru) ili odlučiti da te kapacitete iskoristi za globalne (makar kontinentalne) ambicije. No, bilo pa prošlo … ostalo je da FAM (u zavisnosti od ostavljenog duga) i RNB (jako teško) sami pokušaju da prežive.

Nisotec treba da bude regionalni brend ekonomske klase koji bi zajedno sa premium brendom (G-energy) G trebalo da plasira zajedno sa gorivom u okolnim zemljama (i u Srbiji drži bar 51% tržišta, e malo prekosutra). Ko zna, da nije krize u Ukrajini, možda bi amicije išle i dalje (“diljem Evrope”), uz fudbalicu i pivo pa bi (malo renoviran) pogon u NS bio i nedovoljan, a kupovina RNB i FAM-a za po evro potreba, ali uvek nešto “sreću kvari”.

Uz sve to ima na desetine manjih proizvođača (o tome nešto kasnije) po čemu je Srbija rekorder (verovatno i u svetu) od čega tek desetak vrednih pomena (u tekstu je ispušteno makar 3-4 značajnija privatna preduzeća, čime bi zaokružili “TOP 10”).

No, šta reći za INA-u? Od giganta do patuljka. Pogon u Rijeci zatvoren, pa sa 10-tak hiljada tona tavore pod MOL-om (koji i sam ima prenaduvane kapacitete).

CG srećom nema tih problema (proizvođača), a Makedonija i Slovenija sa Makpetrolom i Olma kompanijom ih imaju umerenije (Petrol-u sasvim dovoljno da preprodaje Havoline pod svojim imenom i po nižoj ceni).

BIH je “nešto između” (navedenih krajnosti) sa par proizvođača i nesumnivim regionalnim liderom u vidu Modriča rafinerije. Verovatno bi trebao o njihovim aktivnostima da napišem i ceo tekst, ali vidim da se i onaj o jubileju ubedljivo najmanje čita, pa u nedostatku vremena da ne gubim to malo.

Ipak, moram da naglasim da su obnovili etikete u sklopu opšteg (vizuelnog) identiteta brenda (vrlo dobro, malo zakasnelo i nedovoljno ali ipak promena na bolje) i što je još značajnije otvorili novu automatizovanu blendaru (francuska kompanija projektovala i njena oprema korišćena) čime su sad ubedljivo najmoderniji u regionu a dobro se drže i u evropskim okvirima. Neko bi rekao (i sami Modričani) da su sada no. 1 jer su najnoviji a po modernim principima automatizacije … pa skoro, zaboraljvaju da je i Q8 napravio “monstruma” u Belgiji u skoro isto vreme. No biti u vrhu Evrope (kvalitet pogona) nije mala stvar. Ako ništa drugo veličina pogona (11.000 tona god.) je primerena (nije preterana). Kapacitet za proizvodnju baznih ulja III (i nešto manje II) grupe je sada 65000 tona, što je najavljivano kao DRUGI U EVROPI ali je ipak tek TREĆI (JV pogon Repsola i SK-a u Kartagini je počeo da radi i preuzeo je primat od Neste-a), no “medalji” se ne gleda u zube, i to je ZNAČAJNO. Eh, još kad bi se cenilo u regionu (kao što se ne ceni).

Mislim da je glavni problem Modriče to što ih (sitna) konkurencija ogovara na “sva zvona” (internet forumi, društvene mreže i ostalo … “CIA snajka”) u smislu “loše ruske nafte” i sličnih nebuloza.

Kako iskoristiti tolike kapacitete? Nisam toliko u oblasti da dajem takve savete ALI ono što mi nije jasno je zašto se Rusi ne ugledaju na Japance, koji sve rade koordinisano (npr. Nippon i Idemitsu) i u korist Japana. Ako već imaju III baznu grupu, pa valjda mogu iskoristiti to bolje (ili možda ne?).

******

No, GLAVNI razlog mog teksta koji će se na ovo kratko nadovezati je (zapravo) sledeće:

ono što sam znao (ali nisam imao vremena da brojim, a i Boris se pozvao na konsultante) samo ovde dato preciznije:

Broj prisutnih stranih brendova je STRAVIČAN!

On raste od Slovenije, Makedonije (20-tak) preko Hrvatske i CG da bi u BiH dostigao pedesetak a u Srbiji stotinak (90 u tekstu, lično mislim da je i nešto preko, tj. da “gazimo stotku” k’o od šale)!!

No, ovde nije kraj (ni blizu): još oko 80 brendova malih (često garažnih) domaćih proizvođača (po kontekstu u Srbiji, možda je ipak, bar se nadam, reč o regionu) je prisutno!!

90+80+5-6 (ozbiljnijih)= (min.) 175

(možda i svih 200, obzirom da uvoznih ima više od navedenog, pod garancijom).

Hmmm ... možda ima u USA (svih 50 država) više, ali u svakoj pojedinačno ... čisto sumnjam.

Ima sigurno i više u (celoj) EU ali teško da ima u bilo kojoj zemlji pojedinačno, pa makar to bile Nemačka, UK, Francuska ili Italija. U svakom slučaju toliko domaćih proizvođača ... možda ima još samo Kina i (eventualno) Indija.

Ovo je više za psihologe i (još više) antropologe, nego za ekonomiste ili tehnička lica (poput moje malenkosti). Pravi fenomen, koji se najkraće može opisati:

Svako svoj gazda, kompleks poglavice ili (još i bolje) SUBAŠE.

175 brendova maziva na potrošnju od 35.000 tona je 200t godišnje.

Ispod 1000t nije ni manufaktura (pa oni „srednji“ uglavnom tavore) a ispod 5-10 hiljada je neozbiljno za industriju. Jedino je za uvoznika solidno (šleper mesečno) ali ukazuje da je većina njih tipa „šleper“ uvoznika (jedan do dva godišnje). Najčešće to ide tako što lokalni (najčešće bahati) „gazda“ kupi šleper po „super“ ceni, misleći da će napraviti bum (bog zna šta), često se i više njih udruže za jedan. Prvo krene sa Mejdžorsima, pa kad ne ide, onda daj šta daš, pa se ide na svakakve egzoterije i ezoterije, od Teherana do Amerike (ima i jednih i drugih), nedostaju još samo Kinezi i Korejanci (što bi bar podiglo kvalitet i šteta što i toga nema pa da cirkus bude kompletan, na sreću, prevoz je skup).

U takvim uslovima, tržište je prenatrpano i onda i ne čudi što konkurenti ne razgovaraju međusobno i o drugima retko imaju reči hvale (taj je lopov, onaj lažov, treći prevarant, četvri šibicar), a prepucavanja i podmetanja su konstantna (mala bara a puno krokodila (u ovom slučaju guštera ili bolje reći zmija)).

Devedesete su bile i prošle (na sreću i valjda se neće vraćati) ali je „legat“ ostao.

Proizvodnja bez jake laboratorije i bez velikog broja standarda i odobrenja što podrazumeva prodaju od više hiljada tona godišnje jednostavno NEMA perspektivu, ali se po inerciji održava. „Sposobnost“ prodaje malih privatnih preduzeća i niske cene (a još niži standard) još uvek održavaju neodrživo.

Mitovi i legende se održavaju (i pospešuju) uprvo da bi se lakše „lovilo u mutnom“.

I onda tamo neki Stalker priča gluposti i objašnjava kako stvari stoje. Kolega Sizif se već nasitio guranja kamena uzbrdo, no ovde je to uobičajeno (gurati vodu uzbrdo (bukvalno, slučaj lokalnog vodovoda), pišati uz vetar (kontrirati jačima od sebe), glasati protiv a ne za (npr. na izborima), raditi protiv sebe (od individualaca do države), obrazovati ljude (pored toliko „lakših puteva“ do diplome), raditi kako struka i nauka nalaže (pa uglavnom ispadnete budala, ili makar živite od plate a „snalažljivi“ kupuju stanove po Beogradu i Londonu), itd.) pa se i sam samo UKLAPAM u lokalni folklor (viđ' budale, tol'ki rad bez dinara ... i još lupa gluposti, to mu ionako 80% ne razume, a bar 90% mrzi da čita (toliki tekst (pored Twitter-a) a nijedna slika, pored Face-a i Instagram-a?) E jest' taj što piše budala nad budalama).

Iskreno od tolike konkurencije nije lako ni budala nad budalama biti. Nije to mala stvar. Živeli!