Zaista ima li smisla tako nešto raditi?
Ne, naravno. Ali „isto“ često nije baš isto.
Mnogi ljudi koji nešto malo znaju o uljima (a malo znanja je često gore nego dovoljno, a nikad nije dovoljno) često kažu da je svejedno koje ulje kupujete jer su formulacije standardne, šire poznate i da je sve to isto ili „99% isto“. Nije loše, ali nije ni tačno. Dalje se kaže da i veliki i mali često kupuju aditive od istog proizvođača, a bazna ulja manji od velikih, pa tu i nema razlike. Malo bolje, ali i dalje nije tačno u potpunosti (naročito drugi deo rečenice). I najbliže je istini tvrdnja da ako ulje A ispunjava zahtev 1 a neko drugo ulje B isti taj, onda su ona praktično ista. Vrlo blizu ali ne potpuno.
Da ne ulazim u detalje tehnologije (zaista prilično jednostavne u tehnološkom smislu, jer obuhvata samo operaciju mešanja i pakovanja, po čemu je slična nekim drugim industijama, kao što je kozmetička) počeću od (iako grubih) analogija.
Pivopije će dobro razumeti šta ću reći. Pivo je proizvod gde se koristi svega nekoliko sirovina a formulacije su poznate i gotovo identične, kao i sastav dobijenog proizvoda.
5,0% alkohola i 11,2% u odnosu na 4,7% alkohola i 11% ekstrata ili 5,1% alkohola i 11,3% ekstrata, zvuči slično „kao jaje jajetu“. Ipak, dobijeni proizvodi nisu identični i jako se razlikuju. Čak i u ceni.
Vrhunska piva (ili bolje rečeno brendovi) koštaju bar duplo više od manje poznatih a često i trostruko.
Razlika u kvalitetu je daleko manja ali ipak postoji. I svako ima svog favorita.
Osim istih sirovina, i proces je potpuno identičan uz naravno različite udele sirovina i vremenu fermentacije (koje je opet „tu negde“) te različiti kvalitet korišćene vode, koji se po potrebi doteruje a naravno idealno je da se to ne radi i da sirovina bude izvorska voda, što je sve ređe slučaj.
Slično bi se moglo reći i za duvansku industriju i cigarete.
Još bolje od oba je možda: KAFA.
Kafa (mlevena i spakovana) je smeša nekoliko vrsta plodova ove biljke, ili nije ali onda i nije visokog kvaliteta (slično kao upotreba base stock-ova). U principu slično miriše i ima istu aromu ali ima boljih i lošijih a razlika u ceni može biti i dvostruka. Tu su i „instant kafe“ koje mu dođu nešto kao sintetička ulja. Skuplja su, neki ih ne vole ali sigurno su superiorne u odnosu na klasičnu sabraću. Ili filter kafa kod koje osim kafe deo kvaliteta leži i u aparatu i samom filteru.
Kako god i za prethodne važi kao i za industriju maziva:
Ukupan kvalitet proizvoda zavisi od standarda kvaliteta ali i od standarda (internih) proizvodnje svakog pojedinog proizvođača.
ACEA ulja mogu proći i uz delimično poštovanje ATIEL preporuka, ali je bolje ukoliko su one potpuno ispoštovane. Mogu i uopšte da se ne poštuju a mogu se i prevazići. Slični ili isti standardi koje ulje ispunjava nisu dobijeni na isti način pa razlike itekako postoje.
Ove bih upotrebio još jedno poređenje:
Iste hemijske supstance , istih sastava mogu biti različite čistoće, a čak i kad nisu (što je najvažnije za ovaj tekst) mogu biti po različitim standardima. Recimo: tehničkom, kozmetičkom, prehrambenom ili farmaceutskom. Natrijum hlorid, (so, kuhinjska) ili njegov rastovor , može se razlikovati u ceni i više od 10 puta zavisno po kom je standardu načinjen.
Parafinsko ulje koje ispunjava Ph EU, može biti dovoljno dobro za farmaciju ali može i da ne bude, dok za kozmetiku bi moralo da bude. Ili ako se koristi potpuno isto, za farmaciju ne sme biti starije od 6 meseci a za druge namene može biti i dve godine, itd.
Pedantnost, automatizovanost procesa i pre svega kontrola u svakom segmentu su samo neki od bitnih parametara kvaliteta. Kvalitet sigurno nije isti za proizvođača A i B, makar proizvodi formalno ispunjavali iste standarde. Baš zbog toga Motul za seriju 300V kaže „Above existing standards“ (iznad postojećih standarda), što je višeznačno i ne treba vezivati za puke API ili ACEA standarde iako je to osnova tvrđenja.
Ispuniti zahteve i proći testove ili ih nadmašiti nije (nikako) isto. To naglašava više proizvođača.
Ideja da se bržom zamenom dobija isto ili bolje, ako se koristi jeftinije (i često lošije) ulje je zapravo zabluda jer em ćete ga menjati ranije (pa će suštinski dostići cenu skupljeg) em ćete celo vreme imati lošiji kvalitet ulja. Kako Shell to kaže postoje „standardno“ i „posebno“ formulisana ulja, jedna su jeftinija druga skuplja, ne može sve da bude isto. Postoje i „ekonomično“ formulisana ulja a i „ispod granice“.
Svega toga ima na tržištu. Stoga je teško reći da je to „sve isto“ – daleko od toga.
Čisto da pomenem da postoje ulja koja koštaju i 100€ za litar pa i više. Kako je to lepo naveo „Boost“ na CBC-u, 12 litara Omege (631) košta 1100€ i jedna je (jedina) zamena kod Mercedes-ovog motora (V8 i 4 litara) ali je za „Kelman tjuning i 900Nm“ zapravo jeftino.
Naravno nećete 500€ uliti u automobil koji vredi 5000€ ali je do 1% vrednosti auta itakako zasnovano.
Naravno kod starijih automobila procenat (vrednosti) raste i može da iznosi i svih 5%.
O ovome sam razmišljao u smislu kada treba auto „pustiti niz vodu“. Nisam baš našao „idealnu formulu“ ali kada menjanje ulja (sa rukama i filterom; naravno i potrošnjom između izmena) pređe 5% a naročito 10% treba se zamisliti vredi li dalje ulagati u takava automobil.
I naravno, ostaje da kod skupljih ulja dobar deo plaćate brend(iranje). Prva asocijacija (i tačna) da plaćate reklamu i hajp promocije nije jedino (što plaćate, mada najmanje vredi) plaćate i stvari koje vrede a to je tehnička podrška, post-prodaja, testiranost na velikom broju različitih vozila i slično.
Cena unutar iste ili slične kategorije nije proporcionalna kvalitetu i to je nesporno. Međutim nesporno je da većina skupljih ulja predstavljaju i jače brendove te obično i bar za nijansu bolji kvalitet, koji se naročito ispoljava posle sto i više sati rada motora (i ne može doći do izražaja kod potpuno novog ulja).
Možda baš zato.
Нема коментара:
Постави коментар