Kako kupiti dobro (originalno) motorno ulje? How to buy good (an original) motor oil?

(Ako ne živite u Zapadnoj EU; if you do not live in Western EU)

Prvo pitanje, šta je to originalno ulje?

Šta? Pa, ovo je prosto ... tuc-muc ... tandara-mandara-broć. Uh! Nije baš tako.

Originalno ulje je ono koje je proizveo „nosilac prava“ (imenovani proizvođač).

Nije loše.

Šta to dalje znači?

Možete kupiti isto od proizvođača ili od njegovih distributera. A možete i od (drugih) VELETRGOVACA.

Naravno.

Šta je onda najbolje ako ne živite u zemlji Zapadne Evrope i visokih standarda, uključivši o one o zaštiti potrošača?

Onda je najbolje kupiti kod uvoznika ... kog?

Mož'bit' jednih, mož' bit' drugih ali teško kod ovih trećih.

Najbolje je naravno da uvoznik ulja dobija direktno od proizvođača (dela koji radi distribuciju) ili makar ako se radi o mejdžorsima od što većeg (regionalnog) distributera.

Ako se pitamo originalnost, šta je to? Moramo znati da originala ima više vrsta, za razna tržišta.

Naravno da su originali za zapadno evropsko tržište najnovije verzije sa najvišim standardima i da su (nekako) najbolja ta ulja, ali nije uvek slučaj, naročito ako vam automobil nije mlađi od 5 godina.

Različitost viskoziteta je već ređa pojava a i lako je uočljiva jer prvenstveno gledate viskozitet ulja (a ne bi baš ni trebalo, nego tek pod 2, ali krupnijim slovima je obeleženo od standarda koji bi morali da se gledaju pod 1). Ovo je još uvek prisutno ali je sve više do razlike u preporukama za isti automobil gde može biti i 0W-30 i 5W-30 kao i 5W-40 umesto 5W-30. Naravno sve je češći slučaj (i postaje pravilo) da se ne daje JEDNA JEDINA viskozna gradacija kao fabrička nego da se navodi više njih u zavisnosti od klimatskog područja.

Blaga zastarelost originala (ako je ima) u smislu starijih odobrenja i/ili standarda motivisana je starijim voznim parkom u zemljama sa nižim standardom. Lepo se uklapa i niža potrošačka moć stanovništva jer onda makar malo niža cena dobro dođe. Ako se pošteno razmisli, ono što je na bogatijim tržištima bilo pre par godina pa sad dolazi na siromašnija, nije velika prevara niti bi trebalo to tako tretirati. Ulje je dobilo noviju (savremeniju) verziju i mali pomak u kvalitetu, ali je i prethodna verzija O.K. Naravno vlasnici sasvim novih automobila se sa ovim neće baš složiti ali njih je malo, obično tek 1% tržišta ili tek par %.

Vratimo se na UVOZNIKA.

Očigledno da je najbolji tip uvoznika koji direktno uvozi ulja od proizvođača i sa njim ima dugoročne ugovore ili makar godišnji ugovor sa unapred (makar okvirno) utvrđenim količinama koje se periodično (nedeljno, mesečno, kvartalno ili više puta u pomenutim intervalima) isporučuju na unapred poznatu adresu (skladište) ili na jedno od (u ugovoru) pomenutih.

Ovo svaki proizvođač najviše voli jer može da planira proizvodnju. Doduše mala tržišta kao što su na Balkanu (i šire CEE) nisu kao pojedinačna značajna u tom smislu mada se više njih može već tretirati kao ozbiljna stavka u planovima.

ExxonMobil je možda prvi počeo sa smanjenjem broja svojih distributera te ako je slučaj da ih je u Nemačkoj tek dvadesetak to znači da ih u manjim državama može biti tek par ili obično tek jedan.

Ovo su sledili i drugi mejdžorsi (proces od početka milenijuma pa na dalje).

Oni koji su imali sreće da uvoznik i/ili distributer (u drugoj državi i uvoznik, jer se roba uvozi) i da taj status zadrže su zapravo NAJBOLJI KANDIDATI za idealnog prodavca.

Dodatni problem je distribucija unutar zemlje ali o tome samo ukratko i na kraju priče.

Ako ste „ugovorni“ distributer („ovlašćeni“) onda imate ne samo sjajne cene (koje doduše mogu i da se potuku, na razne načine, doduše ne u većoj meri) nego (i što je bitnije) i PODRŠKU, pre svega TEHNIČKU ali i onu druge vrste. Podrška od proizvođača je „najbolji tip“ originalnosti.

Naravno i od velikih distributera možete dobiti (dobru) tehničku podršku. Većina njih imaju svoju tehničku službu i/ili post prodajno odeljenje. Što znači i inženjere prodaje i primene (maziva).

Ipak, kupovina od (vele)trgovaca se najčešće svodi na čistu transakciju pri čemu se traži najbolja cena i ništa drugo. Naravno neki % cene možete ušteti ako ne koristite pogosti tehničke podrške, obuke osoblja i slično. To je na žalost najčešći vid kupovine i dobijanja “sjajnih cena”. Često se koriste servisni kanali (kupovina preko velikih lanaca servisa) što nije fer igra (ako je uopšte legalna) mada je sreća u nesreći što se obično radi o velikim pakovanjima (burenca od 20, 30 i 60 lit. kao i velika burad (bačve) od 200 ili 208 litara). Naravno uz to ide i deo manjih pakovanja (litarska i kantice od 4 ili 5 litara) koje servisi takođe dobijaju ili gratis ili izuzetno povoljno kao prezentaciju koju takvu dalje koriste ili za dolivanja bez otvaranja novih bačvi.

SVE U SVEMU

Original jeste ono što proizvede vlasnik robne marke ali je original pre svega, ulje sa direktnom podrškom proizvođača. Ne postoji neko ko je za bilo koje tržište više zainteresovan od proizvođača, a to da li će se on odlučiti da prodaje ulja starijih specifikacija i/ili proizvedenih u zemljama jeftinije radne snage, je stvar njegove procene.

Naravno stvar je procene svakog (individualnog) kupca kako će vrednovati stav proizvođača (vlasnika robne marke). Starija odobrenja (approvals) i ispunjenje starijih standarda je O.K. dokle god vam se to uklapa u zahteve vašeg motora (vozila). Da li je to dovoljno za kupovinu (takvog ulja)? Zavisi i od konkurencije. Ako konkurencija ima istu cenu a novije standarde, prednost prelazi na njihovu stranu. Može li to nadoknaditi snagu brenda, procenićete svako za sebe.

Ono na šta VIŠE treba obratiti pažnju je zemlja porekla ulja.

Nesumljivo je da su Zapadno Evropske zemlje ovde u velikoj prednosti. Ne treba posebno objašnjavati zašto. Zemlje Istočne Evrope (ako se navode, a obično ne, dobar primer je Shell koji navodi Poljsku, kao uslovno “istočnu”, makar kao bivšu socijalističku zemlju) ili zemalja van EU (primer, Mobil, Turska) je čak O.K. ukoliko je cena zbog toga niža. Ovakve stvari su zvanične i ako se poklapaju sa navodima proizvođača onda je sve u redu. Upravo su data dva dobra primera (iako je Mobil od 2011. treba da dolazi iz Italije, verovatno još ima količina iz Turske, koje su ipak O.K.). Bolje je i ovo nego sledeće:

“Made in EU” ili “Made in E.E.C.” je nešto od čega treba bežati glavom bez obzira!

Već u samom ovome leži (velika) podvala a kad vas slažu za zemlju porekla (sugerišući Zapadnu Evropu a nije) zašto vas ne bi slagali i za sve ostalo?

Dakle, možda su Poljska i Turska nešto što povlači neke nijanse u kvalitetu naniže ali je to i dalje „tu negde“ i makar „90%“ kvaliteta Zapadno evropske produkcije.

Naravno, ulja iz Francuske, Nemačke, UK ili zemalja Beneluksa je nešto što je veliki plus za njih. I naravno za ovako nešto vredi dati neki dinar (evro) više. Italija i Austrija zvuče malo manje dobro te su neka sredina između prethodnog i „Zapada“ osim kod Mobil-a. Zašto? Zato što jedino ExxonMobil od većih kompanija (osim Italijanskog ENI-ja i Tamoil-a, računam poznatija imena u svetu maziva) ima rafineriju (zapravo dve) u Italiji. U Austriji ih nema niko (osim OMV-a) a blendara Shell-a je od ove godine ugašena. Mejdžorsi (TOP 5 i šire TOP 10 kompanija) da prave ulja gde nemaju logističku bazu, neće (nema šanse) ili su to manji pogoni privremenog karaktera (kao Chevronov u Bariju, Italija, koji je prodat Gazprom-u kao potpuno besperspektivan).

Ne navodi se kao zemlja proizvodnje ali je često izvor kupovine: Mađarska. Činjenica je da se nametnula kao regionalni trgovački centar za ovu vrstu robe i da se tu mogu naći dobre cene. Ipak to je sekundaran kanal uz eventualno bolje cene nego iz centrale ali uz druge negativne strane. Naravno ovo se više tiče uvoznika i distributera nego krajnjeg korisnika koji ovu informaciju obično i nemaju (ne znaju). Ima i svojih dobrih i loših strana. Dobra je uglavnom cena a sve ostalo loše. Kako god, trgovci imaju razloga da koriste ovu vrstu kanala dok bi oni koji pokušavaju nešto ozbiljnije da urade (pa to liči na Sizifov posao ili Don Kihotovsko jurišanje na vetrenjače) će uvek težiti da stupe u direktan kontakt sa centralom.

Dakle to što kupujete direktno od proizvođača vam ne garantuje najniže cene kada ste na malom tržištu (Srbije ili neke od susednih država). Ovoga trebaju da budu svesni i kupci. Ipak neki % veća cena vas ne bi trebala odvratiti od firmi koje posluju direktno sa centralom proizvođača (ili kontinentalnog, Evropskog, distributera).

Dobar način da saznate ovu informaciju je internet gde se ove firme navode na samom sajtu proizvođača uz link na lokalni sajt ili nekad samo u listi distributera sa (dugoročnijim) ugovorima.

Ovo vam je IPAK najbolja garancija da kupujete originalno ulje, ako je ono iz uvoza i ne distribuira ga proizvođač direktno.

Listu ovih firmi možete napraviti i sami (ako imate vremena i uporni ste) ili bar proveriti za konkretnu robnu marku. Ovde će u sledećim tekstovima biti predstavljeno nekoliko njih. Za sada podsećam na prvo prijavljene sponzore: Kedara d.o.o. i Mass Company. Skoro da su idealne ali obema trebao po jedan inženjer primene i onda bi bilo baš idealno. Naravno za tako nešto treba i dobar promet što mass možda i ima ali (još uvek) ne i Kedara, što im od srca želim. I naravno, način poslovanja i/ili odnos prema krajnjem kupcu (koji je više nego O.K. koliko je meni poznato) ili pak nešto treće se neće svideti baš svakom te naravno to može i da izrazi na blogu (što je već i rađeno) jer niko nije zaštićen nečijeg mišljenja (ako nije uvredljivo) pa ni sponzori. Objektivnost pre svega, kako neko skoro reče.

Ipak čak i kritičari ne mogu da spore ČINJENICU da obe firme imaju originalne proizvode koje uvoze iz HOLANDIJE i FRANCUSKE. Cene su takve, kakve su ali za ulja te reputacije ne bi ni valjalo da su niže. Kupiti jak brend po što nižoj ceni nije neka dobra ideja. Ako već dajete više para za ulje kupite ga bez obzira što je možda 10% skuplje od onog što očekujete. Ako bi ste da uštedite imate i jeftinije alternative. Lično se čuvam previše jeftinih Mejdžorsa jer to obično znači da se prodaju stare zalihe čak iako su ulja originalna.

I naravno, dobro mesto za kupovinu ulja su benzinske pumpe „pumpadžija“ (NIS, OMV, MOL, Lukoil, Eko) jer je originalnost praktično zagarantovana. Takođe su ulja drugih kompanija (mejdžorsa, uglavnom, mada ne i isključivo) na tim prodajnim mestima prilično siguran način kupovine iako ne uvek i povoljan. Naravno u poslednje vreme ovo je sve manje slučaj a sve više su ovi objekti snabdeveni isključivo uljima matične kuće. FAM-a nema baš kao nekada na NIS pumpama ali se i dalje može naći i dobar je način da se ona kupe.

Velike trgovine (Metro, Tempo i slične) jesu dobar izvor originala, mada vam je tu izbor sužen a cene (ako nisu akcijske) i nisu najniže kako se obično misli mada jesu među nižima (kako je već rečeno).

Kupovina ulja domaćih proizvođača (manjih) je O.K. naročito ako vam je auto nešto stariji (tekst odlažem a da li će ga uopšte biti videćemo), recimo više od 10 godina, a originalnost ćete proveriti tako što ćete direktno pozvati istog i saznati gde da isto kupite.

INA i Optima (kao jako prepoznatljivi i poznati brendovi) imaju svoje glavne distributere u Srbiji te ćete se lako snaći. Vodite računa i ne podcenjujte mogućnost falsifikata što je bio slučaj u prošlosti (bar za Optima ulja).

Na kraju ostaje da zaključim da kao pojedinac nemate praktično NIKAKVE garancije da sipate ulje kao što ga sipa Nemac, Francuz ili Englez. Analizu isporuke mogu da zatraže samo veliki kupci, mada je i to tek „bolje nego ništa“ ako se ne proveri. Analiza u nezavisnoj laboratoriji je jedino što vredi (a za novo ulje samo kao polazna tačka). Zato vodite računa i o ovome. Ako imate iole veći vozni park i kupujete bar 100 litara ulja godišnje birajte prodavca (uvoznika) koji će vam omogućiti makar par (jednu) analiza ulja, makar to bilo u laboratorijama samog proizvođača. Vi se trebate potruditi da bar jednu od njih uradite i u nezavisnoj laboratoriji. Cena ovako nečega bar duplira cenu ulja za pojedinca (ili je čak triplira). Ukoliko imate širi krug prijatelja i/ili rodbine koji može da se složi oko nečega (što je teška rabota, kao što šala kaže dva Srbina, tri (političke) stranke) ne bi bilo loše da podelite troškove za jednu analizu korišćenog ulja čime bi „proverili“ određenu robnu marku. Ovo bi vam više vredelo od svih reklama i ubeđivanja no postoji samo jedno ali ... već pomenuta sloga. Sam novac nije toliko presudan.

Kad već državni organi ovo ne rade (ili rade po pravilnicima, te za nova ulja, što je tek da „drži bure vodu dok majstori odu“), a udruženja potrošača jedva da to mogu i za popularnije vrste roba (iskreno i trebaju da krenu prvo od hrane i lekova pa na dalje), morate „zakon uzeti u svoje ruke“ i držati se devize „trust no one“ (Mr. Molder ili g. Petrović, kako god).

Jedina alternativa hemijskog analizi je VEROVATI. Verovati kome? Blogu, nije loše, ali autor mora da se ogradi da ne može da garantuje više od 99% (za ono što je video svojim očima) ili više od 90% za ono u šta se nije lično (i direktno) uverio. Svi navodi su „onako kako bi trebalo da bude“ a da li je potpuno, teško je reći. Tačno je da što je firma (brend) jači, direktna distribucija preko centrale daje neku sigurnost. Ipak tačno je da smo tržište „trećeg reda“ a tu je zaista sve moguće. Stavite se na mesto direktora prodaje kompanije X (ili njegovog pomoćnika). Sa svim informacijama o tržištu, kako bi ste postupili? Isto kao sa nekim ozbiljnijim? Teško. Makar bi ste priču sveli na projektovanu prodaju i cene, sve ostalo bi bilo (za obe strane) samo gubljenje vremena.

Kompanija X je bilo koja VELIKA kompanija. Baš zbog toga ne treba podcenjivati male (srednje), naročito one sa dužom tradicijom. Ima ih naročito u Nemačkoj ali i u Italiji, Belgiji, Holandiji ...

Takođe su manje poznati brendovi (a velike kompanije) solidan izbor, makar kao nešto što će neko teško falsifikovati jer se i original ne prodaje u ogromnim količinama a praviti promociju brenda za falš (falsifikat) ulje je zaista nešto što se ne dešava.

Osim pouzdanih uvoznika, naročito se (s obzirom na sve rečeno) nameću veći domaći proizvođači (NIS, FAM pa i RNB) jer su ovde i neće nigde otići a iako imaju nešto izvoza domaće tržište je bilo i ostaće primarno. Dakle to im je pitanje opstanka i nešto sa čim se ne mogu igrati.

Tu su još i kompanije iz susedstva a naročito one koje imaju dugu tradiciju. U prvom redu RN Modriča (Optima i Maxima) te INA. Svakako da nije isto ako na nekom tržistu prodajete 5%, 10% ... 75% svoje proizvodnje ILI kada je to tek 0,1% (ili 0,5% ili možda 0,01%). Kako mejdžorsi (u Evropi pre svega Shell, ExxonMobil i Total) shvataju tržište Nemačke ili Francuske tako manje firme mogu shvatati tržište neke manje zemlje. Naročito ako su iz nje ili iz regiona.

Na kraju krajeva, nešto je i u poverenju. Zato treba probati nekoliko brendova pa se odlučiti pretežno za jedan kome (iz bilo kog razloga) verujete. Ako nemate sredstava za analizu, ostaje vam da na osnovu sopstvenog iskustva i/ili pročitanog u forumima (budite oprezi, ima i dobih tekstova ali i loših) ili drugim izvorima donesete sopstvenu odluku.

Najčešči kriterijum je potrošnja ulja, što jeste nešto što je (bez analize) najlakše izmeriti. Naravno vodite računa da pri promeni vrste ulja (samo brenda) i viskoziteta može doći, u prvoj zameni, i do nešto povećane potrošnje. Dakle ne žurite sa zaključcima. Ovo pogotovu kada sa mineralnog ili PS ulja pređete na sintetička a pogotovu ako je motor nešto stariji.

Boju ulja ne uzimajte kao ozbiljan kriterijum (brzinu tamnjenja) naročito ako motor nije ispran ili ako je dizel ili ako u njemu nije bila sintetika pre zamene ili ako niste dobro iscedili ulje ili ako ...

Ovo je više zanimljivo nego zasnovano jer će ulje pre potamneti zbog rada detergenata nego zbog degradacije.

Zvuk motora ... bitno je da se ne menja vremenom ili ne mnogo.

Sve su to indirektni znaci ali ipak stvaraju utisak. Utisak uz poverenje u proizvođača (ali i distributera, uvoznika ...) je svakako nešto što utiče na odluku o kupovini. I treba da utiče.

Servisi su nešto „najbolje“ i „najgore“ što može da vas zadesi. U principu su zvanični servisi pa sve bliže centrali (uvoznika ili proizvođača, Fiat-a) bolji. Inače servisi (veliki i lanci) imaju tradiciju kako dobrog tako i lošeg (neoriginalna ulja, čak i u USA i EU). Što veća para sve više prostora za mućkanje. Naravno servisi (veliki) čak i kad nešto mućkaju (u USA i EU) ne dovode u pitanje kvalitet ulja (standarde) nego pokušavaju da zarade na onome što je vlasništvo kompanija proizvođača/distributera (brend).

Sve u svemu, najbolji način originalnosti je da uvoznik/distributer ima direktan ugovor sa proizvođačem.

Ili da kupujete direktno kod njih (naročito ako je i proizvođač i distributer, važi za domaće i kompanije iz susedstva te „pumpadžije“) ili da se kod istih raspitate za određeni MP objekat.

Za sada nema boljeg. Čekati da Mejdžorsi direktno distribuiraju svoja ulja je isto kao i čekati Godoa.

Isterivati pravdu (dokazivati da neko nešto muti) je beskorisno i može se pretvoriti u Kafkin „Proces“. Naravno ako spomenete da je ovo sa uljima „kao kod Kafke“ možete proći i kao u filmu „Kongo“, uz naslonjenu cev oružja dobijate pitanje – Ko je taj Kafka? (čija ulja on valja).

Zato će umesto pompezne liste uvoznika (lep predlog od strane Legende, ali nije realan) ili TOP 10 uvoznika koji su O.K. i gde originali jesu originali kao i gde treba kupovati, na blogu biti primenjen drugi koncept. Biće predstavljeni pre svega PRIJATELJI BLOGA uz svo podozrenje prema njima. Neki će se povući a neki će se pojaviti.

Oni prodavci koje blog NE INTERESUJE neće biti predstavljeni na blogu. Pa makar bili 120% originalni. Pošteno? Meni liči da jeste.

Kako god ni oni kao ni neki (izgleda već bivši) prijatelji neće imati negativne ocene svojih proizvoda (proizvoda koje prodaju). To je valjda OBJEKTIVNO. Jednino što ne mogu hvaliti krajnjeg prodavca koji ne želi nikakav kontakt sa autorom bloga. Kome se sviđa, sviđa a kome ne, ne mora.

Para firmi koji su bili oduševljeni blogom pa se iz nekih razloga povukli (prekinuli kontakt) su to uradili iz samo njima poznatih razloga. Nisam ljut koliko iznenađen. Ko nije spreman na kritiku ne zaslužuje ni da dobije poverenje (kako bloga tako i čitalaca, te potencijalnih kupaca). Da pišem SAMO HVALOSPEVE o bilo kome, čak i najboljim – NE PADA MI NA PAMET.

Ne postoji proizvođač maziva (ulja konkretnije) koji nema neku slabu stranu. Niko nema sva ulja koja su odlična. Oni bolji imaju minimum dobra (ili čak vrlo dobra) a oni lošiji i zadovoljavajuća. I takođe, bolji imaju veći procenat odličnih ulja. Niko nema samo odlična. I niko nije toliko dobar da drugi nisu uporedivi sa njim. I na kraju krajeva ma kako dobar bio niko ne može da ima neuporedivo više cene od konkurencije. Ovim ne mislim ni na Motul ni na Mass ako vam se tako učinilo. Ali oni su baš dobar primer (a sa njima sam i dalje na „ti“). Ako njima (obema) imam šta da prigovorim ili ih makar uporedim sa konkurencijom gde ne mogu uvek da pobede, naročito uzevši u obzir i cene, drugi imaju još manje šanse.

Prigovori u vezi (baš) Motul-a na CBC-u jesu bili zasnovani ali sam (lako) objasnio zašto je češći savet za Motul nego za druge brendove. Naravno, kao skuplji brend je nešto od čega treba početi. Slično kao i sa Mejdžorsima (te naravno EDGE, ONE i ULTRA serijama). Kao što je poznato, blog itekako vodi računa i o brendovima koji ne spadaju u PREMIUM kateogoriju ali koji imaju (vrlo) dobar kvalitet. Podrazumeva se da će u odgovorima da se forsiraju malo skuplja ulja ali ne po svaku cenu. Naročito što na ulju ne treba štedeti. I naravno, sve prilagođeno konkretnom slučaju (za razliku od „oil finder“-a).

Podrazumeva se da ORIGINALNO ulje potrebnih specifikacija (za konkretan automobil) sigurno može da prođe, ma kod renomiranog proizvođača bilo.

Nadam se da je i ovaj tekst bar malo pomogao (podsetio) u odgovoru na pitanje gde originalno ulje naći.

Konkretni slučajevi stižu sa nagradama. Ostalo je još tačno nedelju dana do kraja oktobra. Za sada ima 3-4 favorita ali vremena još ima. Prvo će detaljnije biti predstavljen Kroon i Kedara d.o.o.

Kao manja i porodična firma (obe zapravo), sa priličnom tradicijom (opet obe), zaslužuju da se krene upravo od njih. Naročito što ni Kroon ni Kedara nisu mnogo poznati (bar ne manjim znalcima ili onima koji ovu oblast manje prate). Naročito što imaju REALNE CENE. One nisu baš ni najniže, ali za originalno ulje iz Holandije, teško mogu biti niže.

Ovim se (uz NIS kao najveći i dobrim delom državni) upravo kandiduju za (naj)bolji REPER cena.

Kao što od NIS-a poznati brendovi ne mogu (i ne trebaju, ali često jesu) biti jeftiniji (osim Elf-a, ali to je posebna priča) u istoj kategoriji, isto tako oni treba da budu bar sličnih cena kao Kroon (slabiji brend u odnosu na jači ali uz manje količine pa mu dođe baš „tu negde“; osim toga i G-energy je odličan reper za Premium brendove kvaliteta za Zapadnu Evropu) ili nešto tu nije u redu. I da citiram samog sebe (sa mycity foruma u sličnom kontekstu):

Koliko nije u redu? Od malo do mnogo. Dobro nije svakako.

Ili (da ne budem najpametniji kad nisam) još lepše rečeno („M900“) pa parafrazirano:

Loša ulja mogu biti i jeftina i skupa, DOBRA ULJA NE MOGU BITI JEFTINA!

U svakom slučaju ne mogu biti među najjeftinijima. Nerealno je.

P.S.

Nadam se da je jasno. Malim sponzorstvom firme dobijaju solidnu (mada u medijskom smislu skromnu) promociju. Ne i pravo da ne trpe kritike. Možda jeste skromno ali za razliku od mnogih konvencionalnih načina reklamiranja (obično čisto bacanje para) mnogo efektivnije.

Jedino bolje možete proći direktno sa google-om. Kao na primer Altis (Altis Chemicals) koji je preko google-a napravio pravi bum. Niti sam znao za njih, teško da bih saznao a i kad bih ne bi obratio pažnju kao sad kada je situacija da ih ima svuda gde su tekstovi o uljima (ne samo moji, ali sam za moje primetio). Naravno oni su manje zanimljiva priča za blog jer im (izgleda) motorna ulja nisu baš „core business“ ali i njih imaju (mada za starije motore). Kako god dovoljno su skrenuli pažnju da će dobiti makar pasus-dva ili malo veći deo u tekstu o manjim domaćim proizvođačima.

Na kraju da naglasim. Originalnost ulja je od velikog značaja. Standardi koje ispunjava, odmah za tim. I naravno sam brend (omiljen iz bilo kog razloga) iza ova dva.

Kada primetite da vam je motorno ulje skupo onda sledi (ma kako surov) zaključak:

- Ili vam automobil više ne treba ili ga više ne možete (sebi) priuštiti.

To je prvi znak. Reagujte na vreme. Sigurno ste blizu toga da zaključite nešto od prethodna dva.

Razni (dostupni) testovi ulja, Various (available) Oil Tests

Možda ne zaslužuje poseban tekst ali ja sigurno zaslužujem jedan takav (da ne bude da ne pišem celu nedelju a da mi preostane vremena da “dišem”).

Brojni testovi ulja na Dynojet (Dinanometarski) samo potvrđuju teoriju i ono što (već su proverili na istim mašinama ne sekirajte se) proizvođači maziva tvrde.

Racing ulja (obično takva) koja sadrže modifikatore trenja kao posebno dodate aditive mogu da povećaju snagu motora za 1-3% ukoliko je njihova viskoznost jednaka ili slična “običnom” ulju (bez tog tipa aditiva) u odnosu na koje se upoređuje.

Može se tu i tamo nešto i prigovoriti metodologiji testiranja ali su u principu ovakvi testovi (na youtube) uglavnom realistični i skoro zasnovani. Tu i tamo neki test pokaže i 5% veću snagu i to uz istu gradaciju no to je već mnogo (kao i 3% u odnosu na nižu) i uglavnom je posledica greški u izvođenju eksperimenta.

Ne bih u detalje ali bih prilično mogao da prigovorim kako se testiranja izvode, mada priznajem da je to jedini način da to bude u nekom realnom vremenu i ne košta mnogo.

Najveća zamerka ovim testovima je što se testiraju samo nova ulja te to i nije bog zna kakva informacija, iako je greška u poređenju tada najmanja i najmanje zavisi od tipa ulja, jer bi obezbediti identične uslove rada motora u toku 100 časova bilo izuzetno skupo i zahtevno u svakom drugom pogledu.

Sa druge strane, samo smanjenje viskoznosti (pominjano više puta na blogu a i na drugim mestima) doprinosi povećanju snage motora i to za 2 do 5%.

U ekstremnom slučaju: 0W-20 vs 10W-40 ili 15W-40 (moguće testiranje na nekim modelima Honde) moglo bi se očekivati čak i svih 5 % (možda i 7% ako se uporedi sa 20W-50) a u ostalim slučajevima tek 2-3%.

Naravno, ne treba smetnuti sa uma da viskoznija ulja imaju jači i deblji uljani film te da su sigurno pogodnija u smislu zaštite motora naročito ako je konstrukcija takva da nije prilagođena super-lakotečljivim uljima (0/5W-20 ili čak 0W-10 koje samo što nije).

Kombinacija prethodna dva faktora bi u teoriji mogla da da i 10% povećanje snage ali je “surova realnost” takva kakva je te je to obično do 5-6% ili eventualno 7-8%.

I naravno, takvo poređenje je već sumnjivo zasnovano jer niti su klasična mineralna ulja za trkačke automobile niti su super-lakotečljiva Racing ulja za obične automobile, tako da je takva vrsta poređenja više zanimljivost nego nešto što ima veze sa realnošću.

Postoji poseban tip testova motornih ulja baziran na testovima koji nisu namenjeni njima. To su testovi koji se baziraju ili na TIMKEN ili na testu 4 kugle. Oba su prvenstveno namenjena ČVRSTIM MAZIVIMA (mazivim mastima) a svoju primenu imaju i kod menjačkih (transmisionih) ulja. Za motorna ulja su potpuno irelevantna. Naravno i ti rezultati nešto kazuju te je bolje imati ih i takve nego nikakve ali da ponovim: nikakve (blage) veze sa kvalitetom motornih ulja oni nemaju. Eventualno nešto znače kod motociklističkih ulja (mada i tu mogu da se spore) jer se ona koriste i kao menjačka i naravno kada se motorna ulja koriste kao menjačka. Jedno prosečno ulje za menjače će sigurno (lako) potući vrhunsko motorno. Radi se o tome da ovi testovi pokazuju (ukazuju) na sadržaj EP aditiva a kako je već na blogu više puta navedeno, EP aditivi se ne dodaju u motorna ulja (uslovno rečeno njihovu ulogu vrše AW aditivi). U neka se i dodaju pa postižu mnogo bolje rezultate u ovim testovima. Još bih dodao da i viskoznost doprinosi boljim rezultatima testova tako da viskoznija ulja bolje prolaze (i dokazuju da je istina da imaju jači uljani film). Kad smo već kod „jačine“ uljanog filma, da naglasim da su ekstremno dobre vrednosti (red veličine veće) ovih testova potpuno nepotrebne za funkcionisanje motornog ulja. Jeste da ovi testovi delimično ukazuju na ovu činjenicu ali je to zapravo nepotrebna informacija i nepotrebna osobina.

Bolje rezultate postižu zapravo lošija (ili sličnog kvaliteta ali drugačije formulisana) ulja. Po pravilu „starinska“ ulja (mineralna ili PS) će uglavnom pobeđivati (inače) superiornija sintetička ulja (po svim drugim osnovama). U vezi sa ovim je dobro primetiti da ne treba ići baš na sintetička ulja (5W-40) kod menjača koji koriste motorna, osim ako proizvođač to ne naglašava ili ako ste na severu Evrope. Uglavnom su ta ulja (MTF) 10W-40 i starijih API-ja (ako se uopšte spominju) te tako treba birati i „obična“ motorna ulja. Naravno ovo je opšta preporuka ali 5W-40 ulja nisu samim tim diskvalifikovana kao menjačka ulja. U toplijim krajevima (naravno) „stara dobra, dinosaur“ ulja (15W-40) itakako mogu da se upotrebljavaju. Makar do -10 cel. (i naravno i do -20cel. s tim što će se ponašati slično 80W-90 ili čak 85W-90 menjačkim uljima).

EP aditivi će se ponašati kao pravi doping tako da ulje sa lošim rezultatom uz MoS2 može da ima i nekoliko puta bolji rezultat. Ujedno ovo jako (jako, jako ...) indirektno ukazuje da bi PS i mineralna ulja još uvek mogla da imaju nekakvu (bilo kakvu i minimalnu) prednost u odnosu na fensi sintetička (iako po singl osobini) KOD motora starijih konstrukcija. I naravno ne znači da su takva ulja bolji izbor od sintetičkih već da bi mogla da budu i vrlo malo ispod (inače sigurno boljih) sintetičkih uz osetno nižu cenu, te da su u većini slučajeva BOLJI (ISPLATLJIVIJI) IZBOR. Čisto tehnički mala prednost ostaje na strani sintetičkih osim ako se ne radi o automobilima starijim od 30 godina ili konstrukciono starijim od 40.

Ne treba smetnuti uma da su ovi testovi (bar oni šire dostupni na net-u) IZRAZITO patriotski (USA) nastrojeni što više ukazuje na različitost „američke“ (klasične, novija je zapravo jako bliska sledećoj) i „evropske“ škole u smislu formulisanja ulja. Da se razlike tope i nestaju dokaz su i izrazito loši (u istom rangu sa evropskim) rezultati sintetičkih ulja, naročito (velikog i „zlog“) Exxon Mobil-ovih.

I naravno može se reći da su ulja sa boljim rezultatima u ovim testovima možda i pogodnija za starije konstrukcije automobila u Americi ali da sigurno nisu kod iole novijih (posle 2000.) kao i kod evropskih automobila.

Na kraju ali ne i po značaju, naveo bih testove ulja koje je sproveo ruski (internet) časopis „autodela“.

Ako su Amerikanci pri testiranju postupili kao čisti mehaničari, mašinci, fizičari ... onda su pak Rusi u svojim testovima čisti, čistijati hemičari. Ne valja preterivati ni u jednom ni u drugom smeru ali mi je drugi pristup zasnovaniji (ne zato što sam i sam hemičar) i stručniji. Naravno i skuplji.

Rezultati su rezulatati te ih kao i kod prethodnih neću dovoditi u pitanje. Ko to hoće, mora da izvede iste pa onda da se javi. Ipak moram naglasiti da se radi o uljima za Rusko tržište, o uljima koja su tamo bila pre nekoliko godina te da je pitanje mogu li se rezultati (tako lako) prenenti i na druga područja.

Patriotizam ni njima ne nedostaje jer su ruska ulja uglavnom prolazila jako dobro što teško da može biti slučajnost. Sama metodologija nije baš ubedljiva ali je ne bi komentarisao, prvenstveno jer je moguće da neke detalje zbog jezičke barijere nisam razumeo (do kraja). Ipak, ovo je verovatno najbolje a da je „nezavisno“ bar od onoga što se lako može naći. Svaka čast Amsoil-u i njegovim belim knjigama ali je očigledno da se tu teško može zadržati objektivnost.

Dakle, osvrnuo bih se na test sintetičkih ulja.

Iako sam ovaj tekst zamislio bez spominjanja imena, ovde jednostavno to moram da učinim inače će biti prazna priča. Još bih da dodam da je test 0W-40 API SJ ulja praktično izgubio (u potpunosti) na značaju jer je ovakvih ulja sve manje na tržištu i mogu se nabrojati na prste jedne ruke (u zapadnijoj Evropi, gde spada i Istočna) tako da je više zanimljivost nego nešto značajno. Takođe su i druga ulja malo drugačija mada je test 5W-40 obuhvatao ulja od kojih su neka još uvek aktuelna.

Kao što ćete (ili ste već videli) videti i sami, na testu je najbolje prošao Valvoline. Kako 5W-40 tako i 0W-40. Iznenađenje? Pa i ne baš. Ipak, to ne znači toliko njihovu superiornost koliko da se treba obratiti pažnja na njih. Kao što znamo, regionalizacija je čudo, tako da ovo (čak i da je tako kako je) ne znači da bi ovakve rezultate postigli i na drugim (svim) tržištima (osim možda američkog).

Shell (Ultra) na drugom mestu. Očekivano? Prilično. Pokazalo se jako dobro a naročito se ističe za iole duže intervale zamene kao i za gradsku vožnju (nije li to ono što i sam proizvođač naglašava?). Jako dobro ulje u svakom slučaju i svakako u vrhu. Da li je baš na drugom mestu i da li je to svuda, teško je reći ali da je kvalitetno potvrđuju i laboratorijska ispitivanja ovog časopisa.

Ako su prethodna dva dobila „tri zvezdice preporuke“ respektivno, onda po jednu imaju Total (sa Quartz 9000, 5W-40) i Liqui Moly Energy 0W-40. Nebitno ko je baš treći (neka bude i podeljeno). Ovo je nešto što bi moglo da bude i na drugim tržištima i u skladu sa očekivanjima. Zanimljivo da LM Synthoil HT nije dobio tu jednu zvezdicu iako je komentar bio povoljan a ulje pokazalo visoku otpornost na oksidaciju. Šta više rezultati su bliski (iako malo lošiji) onima koje ima Valvoline Synpower osim znatno lošijeg rezultata za povećanje kinematičke viskoznosti posle 1h (u oksidacionim uslovima na visokoj temperaturi). Verovatno zbog tog jednog rezultata i nije dobilo preporuku. Inače imalo je najbolji rezultat po pitanju disperzionih svojstava. Jest jedno od mojih omiljenih ulja pa malo sam možda i subjektivan ali mislim da su prema njemu bili malo preoštri. Uostalom kako su naveli ovo ulje ima u sebi i PAO bazna ulja po čemu je verovatno bilo jedinstveno na testu uz (možda, verovatno) Mobil Synth S (nije navedeno u tekstu).

Mobil je prilično loše (zapravo osrednje) prošao na testovima (po mišljenju autora istih) a najviše se Synth S ulju zamera loša oksidaciona sposobnost (?!). Iskreno ni Shell u ovom segmentu nije sjajno prošao (sredina tabele). Malo su kriterijumi bili čudni ali o tome ćemo nešto kasnije. Kako god ulje nije ocenjeno kao loše ali kao favorit, sa (o)srednjim rezultatom, jeste iznenađenje.

Autori testa su ovu promenu viskoznosti (u prvom satu testa) povezivali sa stabilnošću polimera (za povećanje indeksa viskoznosti), mada nije baš jasno zašto onaj na tri sata nije relevantniji (uz naravno to da se uzme i vrednost na jedan sat, koja opet ima svoj značaj), no verujem da su imalil svoje razloge. Ovo pogotovu što je otpornost na oksidaciju posmatrana pre svega (ispravno) iz ugla povećanja kiselinskog (TAN) broja tokom oksidacionih uslova.

Mannol ovde nije sjajno prošao iako je u 0W-40 grupi bio među (naj)boljima. Comma je pokaza solidan kvalitet uz loš rezultat oksidacione sposobnosti (možda što koristi Exxon Mobil bazna ulja - ?).

Chevron je loše prošao kao i Havoline u 0W-40 grupi. Neočekivano.

Elf je prošao negde kao i Mobil, solidno ali bez preporuke. Njemu je pak zameren malo lošiji (ali još uvek dobar) indeks disperzije posle 3 sata „prženja“, upravo ono gde je Mobil (a i LM) bio najbolji. Sa druge strane oksidaciona postojanost je bila na sredini u odnosu na druga testirana ulja i vrlo slična Shell-u.

U drugom tekstu (testu) 0W-40 ulja, bez „zvezdica“, za API SL ulja (a ne SJ), BP Visco 7000 je ocenjeno kao vrlo dobro ulje i među vodićima kao i Castrol Edge 0W-40. U trećem testu (raznih sintetičkih ulja) Castrol Magnatec 5W30 je pak jako loše prošao (kao bos po trnju) iako nije bio ocenjen kao loš već je bio negde na sredini a očekivalo se više od njega. Mobil 1 0W-40 je ocenjeno kao iznad prosečno (možda tik uz prethodna dva) ali ne i kao vodeće u grupi. Shell Ultra 0W-40 za razliku od pobratima 5W-40 ovde je prošlo tek kao osrednje. Zanimljivo da Lukoil u verziji 0W-30 nije ocenjeno kao dobro a da je Addinol MV 046 (Ultra Light) bilo opisano kao ulje sa veoma kontradiktornim i kontroverznim rezultatima jer je u pojedinim briljiralo a u drugim bilo među lošijima. Ovaj je test dao malo drugačije svetlo na vodeće brendove (i malo manje bio patriotski). Kao i za 0W-40 API SJ ulja, opšta zamerka je da su takva ulja veoma regionalna ili da se radi o starim zalihama (naročito kod SJ). Kako god, test API SL ulja (0W-40) je zaista malo drugačiji od drugih jer je em korišćena malo drugačija metodologija em je komentare davao nezavisni stručnjak.

Još bih se osvrnuo na Ford i GM ulja koja su u testu raznih sintetičkih ulja (raznih viskoziteta i standarda) prošla jako dobro (Ford) i jako loše (GM). GM je bilo sedmo u grupi od osam ulja a Ford drugo.

GM je zaista loše prošao jer nije ni imao jaku konkurenciju (uglavnom robne marke namenjene posebnom proizvođaču automobila, motora). Zaključak da ulje zadovoljava te da može biti solidno makar za vrsu vozila kojima je namenjeno iako je tek pristojnog (ispunjava norme) opšteg kvaliteta. Još je lošije (čudnije) po GM robnu marku jer se radilo o „Super Synthetic“ ulju (a ne PS varijanti).

Ford je sa druge pokazao zavidan kvalitet i ukupno zauzeo odlično drugo mesto. No i da je tako (a pitanje je) više se radi o tome da Ford ozbiljno shvata rusko tržište te da na njega šalje najbolji kvalitet jer je u igri mnogo veći novac (sami automobili). U pitanju je Ford Formula SD ulje.

__________________________________________________

Da podvučem crtu, te dam ukupni komentar na testove časopisa „autodela“.

Teško je oceniti verodostojnost rezultata. Pre svega je ČINJENICA da analize nisu bile kompletne. Tumačenje je (osim u slučaju „gostujućeg eksperta“) takođe malo (previše) subjektivno a zanimljivo je da su pojedini pojedinačni rezultati (bilo dobri bilo loši) često dosta odlučivali o konačnom plasmanu. Doduše mora se priznati da su Shell 5W-40 i Liqui Moly 0W-40 svoje „zvezdice“ dobili pre svega zahvaljujući uravnoteženim osobinama iako po pojedinačnim rezultatima nisu briljirali.

Ovi testovi su značajni pre svega zbog toga što takvih na zapadu nema (ne tako obimnih ili neutralnih, makar i „autodela“ možda nisu u potpunosti). Osim AMSOIL-ovih ozbiljnih testiranja ostalo je još nepotpunije i najčešće se radi o pojedinačnim uljima čije rezultate nije lako porediti sa onim dobijenim za druga ulja.

Dakle pre svega zameram da su tako ambiciozni testovi rađeni po relativno malom broju parametra, te su rezultati i pored visokih troškova ipak skromni. Bolje je uraditi jedan detaljniji nego više manje detaljnih testova, naročito kada je kod pojedinih ulja bilo kontroverznih rezultata. Baš je te (ekstremno dobre ili loše) rezultate trebalo proveriti drugim metodama.

Statistička zasnovanost je takođe pod znakom pitanja iako su sami autori povremeno komentarisali da su baš za istu vrstu ulja za različite uzorke dobijali različite rezultate, što je (NARAVNO) povlačilo lošiju ocenu za to konkretno ulje. Ipak, koliko sam čitao (koliko se sećam i koliko sam pred tekst listao) ne sećam se da su naveli koliko je ulja testirano niti kako su uzimana za test.

Na kraju krajeva, kao što sam napomenuo, ni sve detalje nisam baš (zbog jezičke barijere) razumeo do kraja pa ne bih dalje.

_______________________________________________

Još jednom podvučena crta.

Koliko su rezultati ovih testova uticali na moj stav o određenim brendovima?

Vrlo malo. Neke su stvari potvrdili a neke doveli u sumnju. Ipak, ostajem pri svemu što sam do sada naveo a ostavljam svakom od čitalaca da sam izvuče svoje zaključke.

Iako na većinu testova (rezultata) koji se navode na net-u treba gledati sa velikom dozom opreza ako se pažljivo čitaju (i tumače) nešto se i da zaključiti (naučiti). U svakom slučaju, bilo da je test sa rezultatima ili samo opis ulja, ne treba previše žuriti sa zaključcima, to je opšte pravilo. Testovi su verovatno zanimljiviji i deluju zasnovaniji (neko je ipak nešto analizirao, merio). Svi oni imaju neku manu, a čak i najbrižljivijim (kakvih nema, barem ne šire dostupnih i besplatnih) bi se uvek mogla naći zamerka u nepotpunosti ili statističkoj zasnovanosti. Naravno da su i takvi vredan izvor informacija.

Jedno je sigurno – ne treba im slepo verovati!

Uzgred, da se osvrnem i na starije tekstove na blogu.

Suštinski nemam šta sebi da zamerim, iako sam nalazio (i nalazim) sitne greške (većina u kucanju i tek poneka suštinska ali ne u meri da je nezasnovano) i neke nepreciznosti (naročito njih). Većinu tekstova bih sada napisao nešto drugačije ali ih ostavljam kao trag vremena. Kako su i dalje zasnovani, više je stvar dopuniti ih jer ih u većoj meri (ni dan-danas) ne bih menjao.

Zato samo napomena da su tekstovi zaista odoleli zubu vremena (makar dve ili dve i po godine) i da su i dalje dobar izvor informacija te da neće biti korigovani. Neke od njih sam dopunio dodatnim tekstovima na šta treba obratiti pažnju. Neki od njih su dopunjeni komentarima. To je (naravno) teško pratiti i naći ali uz „search“ na samom blogu nije nemoguće.

U sledećih nekoliko (par) tekstova, vraćam se na temu – kupujmo originalno.

Zašto dati više za "isto"? Why give more for the same?

Zaista ima li smisla tako nešto raditi?

Ne, naravno. Ali „isto“ često nije baš isto.

Mnogi ljudi koji nešto malo znaju o uljima (a malo znanja je često gore nego dovoljno, a nikad nije dovoljno) često kažu da je svejedno koje ulje kupujete jer su formulacije standardne, šire poznate i da je sve to isto ili „99% isto“. Nije loše, ali nije ni tačno. Dalje se kaže da i veliki i mali često kupuju aditive od istog proizvođača, a bazna ulja manji od velikih, pa tu i nema razlike. Malo bolje, ali i dalje nije tačno u potpunosti (naročito drugi deo rečenice). I najbliže je istini tvrdnja da ako ulje A ispunjava zahtev 1 a neko drugo ulje B isti taj, onda su ona praktično ista. Vrlo blizu ali ne potpuno.

Da ne ulazim u detalje tehnologije (zaista prilično jednostavne u tehnološkom smislu, jer obuhvata samo operaciju mešanja i pakovanja, po čemu je slična nekim drugim industijama, kao što je kozmetička) počeću od (iako grubih) analogija.

Pivopije će dobro razumeti šta ću reći. Pivo je proizvod gde se koristi svega nekoliko sirovina a formulacije su poznate i gotovo identične, kao i sastav dobijenog proizvoda.

5,0% alkohola i 11,2% u odnosu na 4,7% alkohola i 11% ekstrata ili 5,1% alkohola i 11,3% ekstrata, zvuči slično „kao jaje jajetu“. Ipak, dobijeni proizvodi nisu identični i jako se razlikuju. Čak i u ceni.

Vrhunska piva (ili bolje rečeno brendovi) koštaju bar duplo više od manje poznatih a često i trostruko.

Razlika u kvalitetu je daleko manja ali ipak postoji. I svako ima svog favorita.

Osim istih sirovina, i proces je potpuno identičan uz naravno različite udele sirovina i vremenu fermentacije (koje je opet „tu negde“) te različiti kvalitet korišćene vode, koji se po potrebi doteruje a naravno idealno je da se to ne radi i da sirovina bude izvorska voda, što je sve ređe slučaj.

Slično bi se moglo reći i za duvansku industriju i cigarete.

Još bolje od oba je možda: KAFA.

Kafa (mlevena i spakovana) je smeša nekoliko vrsta plodova ove biljke, ili nije ali onda i nije visokog kvaliteta (slično kao upotreba base stock-ova). U principu slično miriše i ima istu aromu ali ima boljih i lošijih a razlika u ceni može biti i dvostruka. Tu su i „instant kafe“ koje mu dođu nešto kao sintetička ulja. Skuplja su, neki ih ne vole ali sigurno su superiorne u odnosu na klasičnu sabraću. Ili filter kafa kod koje osim kafe deo kvaliteta leži i u aparatu i samom filteru.

Kako god i za prethodne važi kao i za industriju maziva:

Ukupan kvalitet proizvoda zavisi od standarda kvaliteta ali i od standarda (internih) proizvodnje svakog pojedinog proizvođača.

ACEA ulja mogu proći i uz delimično poštovanje ATIEL preporuka, ali je bolje ukoliko su one potpuno ispoštovane. Mogu i uopšte da se ne poštuju a mogu se i prevazići. Slični ili isti standardi koje ulje ispunjava nisu dobijeni na isti način pa razlike itekako postoje.

Ove bih upotrebio još jedno poređenje:

Iste hemijske supstance , istih sastava mogu biti različite čistoće, a čak i kad nisu (što je najvažnije za ovaj tekst) mogu biti po različitim standardima. Recimo: tehničkom, kozmetičkom, prehrambenom ili farmaceutskom. Natrijum hlorid, (so, kuhinjska) ili njegov rastovor , može se razlikovati u ceni i više od 10 puta zavisno po kom je standardu načinjen.

Parafinsko ulje koje ispunjava Ph EU, može biti dovoljno dobro za farmaciju ali može i da ne bude, dok za kozmetiku bi moralo da bude. Ili ako se koristi potpuno isto, za farmaciju ne sme biti starije od 6 meseci a za druge namene može biti i dve godine, itd.

Pedantnost, automatizovanost procesa i pre svega kontrola u svakom segmentu su samo neki od bitnih parametara kvaliteta. Kvalitet sigurno nije isti za proizvođača A i B, makar proizvodi formalno ispunjavali iste standarde. Baš zbog toga Motul za seriju 300V kaže „Above existing standards“ (iznad postojećih standarda), što je višeznačno i ne treba vezivati za puke API ili ACEA standarde iako je to osnova tvrđenja.

Ispuniti zahteve i proći testove ili ih nadmašiti nije (nikako) isto. To naglašava više proizvođača.

Ideja da se bržom zamenom dobija isto ili bolje, ako se koristi jeftinije (i često lošije) ulje je zapravo zabluda jer em ćete ga menjati ranije (pa će suštinski dostići cenu skupljeg) em ćete celo vreme imati lošiji kvalitet ulja. Kako Shell to kaže postoje „standardno“ i „posebno“ formulisana ulja, jedna su jeftinija druga skuplja, ne može sve da bude isto. Postoje i „ekonomično“ formulisana ulja a i „ispod granice“.

Svega toga ima na tržištu. Stoga je teško reći da je to „sve isto“ – daleko od toga.

Čisto da pomenem da postoje ulja koja koštaju i 100€ za litar pa i više. Kako je to lepo naveo „Boost“ na CBC-u, 12 litara Omege (631) košta 1100€ i jedna je (jedina) zamena kod Mercedes-ovog motora (V8 i 4 litara) ali je za „Kelman tjuning i 900Nm“ zapravo jeftino.

Naravno nećete 500€ uliti u automobil koji vredi 5000€ ali je do 1% vrednosti auta itakako zasnovano.

Naravno kod starijih automobila procenat (vrednosti) raste i može da iznosi i svih 5%.

O ovome sam razmišljao u smislu kada treba auto „pustiti niz vodu“. Nisam baš našao „idealnu formulu“ ali kada menjanje ulja (sa rukama i filterom; naravno i potrošnjom između izmena) pređe 5% a naročito 10% treba se zamisliti vredi li dalje ulagati u takava automobil.

I naravno, ostaje da kod skupljih ulja dobar deo plaćate brend(iranje). Prva asocijacija (i tačna) da plaćate reklamu i hajp promocije nije jedino (što plaćate, mada najmanje vredi) plaćate i stvari koje vrede a to je tehnička podrška, post-prodaja, testiranost na velikom broju različitih vozila i slično.

Cena unutar iste ili slične kategorije nije proporcionalna kvalitetu i to je nesporno. Međutim nesporno je da većina skupljih ulja predstavljaju i jače brendove te obično i bar za nijansu bolji kvalitet, koji se naročito ispoljava posle sto i više sati rada motora (i ne može doći do izražaja kod potpuno novog ulja).

Možda baš zato.

Self-Referenced, na (samog) sebe se pozivam

Nedostatak vremena koji sam spominjao u prošlom tekstu je svakako uzrokovan i time da pišem na nekoliko foruma. Glupo mi je da tekstove ponavljam te da ih objavljujem na više mesta a izuzetak sam napravio kod kočionih fluida i antifriza, mada su tekstovi bili izmenjeni (pojedini delovi i radikalno) u odnosu na izvorne sa CBC foruma.

Bilo kako bilo, neki od tekstova su toliko dobri da mi je prosto žao što nisu i na blogu. Sa druge strane, velika je prednost imati više mesta za pisanje jer se tako održava (stilski i nivoom, kao i tematski) ne samo blog nego i teme na forumima.

Najbolji primer je novootvorena mogućnost pisanja blogova na CBC-u. Tu sam formu iskoristio ne samo za ekonomske i književne aspiracije već i za malo neobaveznije ćaskanje o uljima. Naime sam administrator foruma (i/ili neki od urednika) su prilikom ažuriranja softvera za forum tematiku “Motorna ulja – kroz horizont događaja” svrstali u “ Tehnička dokumentacija, teorija, diskusije” što stvara malo veću obavezu autoru da ozbiljnije piše o mazivima (kao da još može, a teško da može). Blog ima sličnu konotaciju te je blog na forumu ispao idealno mesto za “ćaskanje” o mazivima koje nema tako ozbiljan ton i zasnovanost od minimum 99% nego pruža autoru (i čitaocima, prijateljima) mogućnost za eksperimentisanje, pretpostavke, iskustva, pa čak i pokušaje koji su kontroverzni ili makar neuobičajeni u praksi.

Kao dobar primer, nameće se tekst (iz dva dela zbog ograničenja dužine post-a) o tome šta sipam u moj automobil (od maziva, ulja). O tome ćete, naravno, pročitati tamo, a “tamo” je:

http://www.cbc.rs/entry.php/17-%C5%A0ta-sipam-u-svoj-auto-Deo-I

http://www.cbc.rs/entry.php/18-%C5%A0ta-sipam-u-svoj-auto-Deo-II

Takođe bih preporučio tekst “Čarobni pasulj” iako nema (ama baš nikakve) veze sa mazivima:

http://www.cbc.rs/entry.php/15-%C4%8Darobni-pasulj

Da malo dopunim pisaniju “Šta sipam u svoj auto” jer je ona potpuno opušteno pisanije i opis stanja pre nego bilo kakav ozbiljan savet (mada je jedan deo drugog dela baš to – nekakav zaključak, i to solidan, šta je zapravo najbolje, za „Skalu 55“). Da dopunim upravo taj deo, šta bi (u teoriji) bilo najbolje sipati u Skalu 55 (iako je neprimenjivo u praksi, pa ću napisati u dva dela, šta je moglo a šta može sad, iz razloga što se već 3 godina automobil ne proizvodi).

Pretpostavka je da modeli od 2000. do kraja proizvodnje (2008.) imaju prosečan vek motora 120k km (100 do 150k km).

Varijanta „radikal“:

na 2000km i prvom servisu sipati 0W-40. Prednost imaju API SJ ulja kao što su: MOL Star i Valvoline SynPower.

Menjati na 15000km pa ponovo na 30.000km (TNG poželjan, uz 10-tak % vožnje na benzin). Ono malo dosipavanja vršiti 5W40 uljima ili leti čak nekim „težim“ (10W-40/50). Onda do 60.000km 5W-40 uz letnje dosipavanje 15W-50 PS ulja ili 15W-40 mineralki. Najbolje (ko vozi cca. 20k km, 8 meseci 5W-40 te 4 toplija meseca 15W-40). Od 60k km 10W-40 preko cele godine uz 15/20W-40 dosipavanje leti. Od 80k km može i Maxlife 10W-40 koji leti možete dosipavati 15W-40 varijantom istog ulja. Od 100k km 15W-50 kao celugodišnje, mineralke kao primarni izbor. Eventualno dosipavati 10W-40 zimi. Leti može i 20W-50.
Posle kako hoćete ali bi ovako trebali da nastavite do „raspada motora“. Druga mogućnost je da od 80k km pređete na 10W-60 ulja pa do kraja života kao celugodišnje rešenje. Koristite pre svega PS ulja u ovoj kategoriji i maksimalno API SL a potrudite sa da nađete SJ, SH ili SG.

Varijanta „optimal“:

5W-40 prvih 30 do 40k km. Leti dostipavati 10W-40/50.

Od 30 do 60k km – 10W-40 uz obilato dolivanje 15W-40/50 leti (ukoliko bude potrebe), zimi (ukoliko uopšte treba) možete dolivati i 5W-40.

Od 60k km do 90k km – 15W-40, zimi dolivati 10W-40 pa čak i 5W-40 (ne isplati se kupovati 5W40 samo za dolivanje). Od 75k km poželjno je koristiti ulja za motore sa mnogo km (Maxlife i slična).

Od 90k km, koristiti 15W-50 mineralna ili PS ulja preko cele godine. I tako do „kraja života“. Dosipavajte 10W-60 preko cele godine ili isto 15W-50.

Varijanta „konzervativ“:

Sa njom ćete preći manje km, motor će vam biti prljaviji ali ćete manje menjati zaptivke i manje će te dati novca za samo ulje. Imaćete „peace of mind“ znajući da čuvate (makar lošu) trediciju i što će vam zaptivke procureti mnogo kasnije.

Verovatno ste već na 30 do 50k km sa automobilom, te je ovo i varijanta za vas.

Od početka ... 15W-40. Propustili ste idealnu priliku da prvih 30 do 50k km vozite na 10W-40 uz dosipavanje 15W-40. Sada bi mogli da (na 30 do 50k km) isperete motor pomoću 5W-40 ulja ali bi za to morali da spremite ampulu ulja i komplet rezervnih zaptivki pa šta kad popusti a vi menjajte i samo bez nerviranja.

Od 50-80k km vozite sa sipanim 15W-40 uljima. 10W-40 dolivajte zimi a ako prelazite km i motor vam pride troši ulja manje od proseka, zamenite (inače jeftin) filter ulja pred zimu i eto prilike da dolijete pola litara PS ulja niže viskoznosti. Ionako ulje menjate s proleća te vam malo manja visoznost neće smetati. Leti dosipavajte 15/20W-50

Ukoliko dva puta godišnje menjate ulje, idealno bi bilo: leti (4-5 meseci) 20W-40 a „zimi“ (7-8 meseci) 10W-40, pa nijednom ne koristite 15W-40 ali 'statistički' ste baš tu cele godine.

Od 80k km koristite 15W-40 Maxlife ili slična ulja. Leti dosipavajte 20W-50 istog proizvođača.

Pošto je motor bio zaštićen ali ne idealno od 100k km već prelazite na 20W-50 ulja uz „zimsko“ 15W-40/50. 20W-50 ne moraju nužno biti „Long Life“ ili „Maxlife“ ili „High Mileage“ ulja ali naravno: mogu da budu.

20W-60 izbegavajte mada pri većoj potrošnji ulja i leti može i to. Ipak kada 15W-50 i naročito 20W-50 nisu dovoljna bolje raditi generalnu ili dosipavati veću količinu 20W-50.

Moglo bi još o ovome, uz eventualno korišćenje monogradnih ulja (mada zbog TNG sve manje preporučljivo jer su se održala uglavnom „diesel“ varijante koje tek uslovno mogu da se koriste kod benzinaca i još „uslovnije“ kod TNG pogona, jer su „puna“ sulfatnog pepela, cca. 1,5%; naravno ima i izuzetaka ali zbog opšteg pravila ovu mogućnost bih zanemario).

ŠTA JOŠ IMA ZANIMLJIVO?

Malo čvršći i konkretniji stav o GM uljama:

http://www.mycity.rs/Servis-odrzavanje-i-gume/Motorna-ulja_29.html

Slično bi se moglo reći i za Ford ulja (ionako ih dobrim delom u Evropi pravi Total).

Uzgred kad sam već kod GM brenda onda bi bilo dobro da budem kod GM brendova i podsetim na ACDelco koji je još jedan brend GM-a. Ova ulja su u (praktično) istoj klasi kao i GM. Možda je zamisao bila da budu čak i nešto jeftinija međutim vremenom su se ova dva brenda gotovo izjednačila. Kao i GM pre svega ispunjavaju GM standarde ali su naravno O.K. i za druge automobile.
Kako je reč o manje poznatom brendu u Srbiji (i sličnim tržištima) je čak sigurnije kupovati ova ulja jer su veće šanse da ih nađete iz kvalitetnijih izvora (sa Zapada). Pre dve godine su ova ulja stizala iz Belgije (nadam se i verovatno i danas) što može da znači (i znači) da su čak i bolja kupovina ne samo od GM (ili makar ravnopravna) nego i od nekih poznatih brendova koji imaju sumnjivu zemlju porekla (“EU”).

Kad smo već kod GM-a moram da se osvrnem i na dva najnovija teksta na Chevrolet forumu Srbije. Radi se o mojim preporukama za Aveo i Cruze modele.

http://www.chevroletforumserbia.com/viewtopic.php?f=27&t=131&sid=3855839c6b2096c1eaa54eb3d0b17c01

http://www.chevroletforumserbia.com/viewtopic.php?f=28&t=133&sid=3855839c6b2096c1eaa54eb3d0b17c01

Odavno (više meseci) nisam bio tako zadovoljan i ponosan kao u slučaju preporuka fluida za Aveo.

Naravno priča se ne završava samo na Aveo i Cruze modelima Chevrolet-a, već oba teksta mogu biti od koristi i vlasnicima drugih GM vozila sličnih godišta. Tekst o Aveo modelu može dati dobru ideju i vlasnicima mnogih Opel vozila iz perioda 2005-2008, a tekst o Cruze je praktično namenjen svim GM vozilima sa zahtevom za Dexos2 motornim uljima i napravljenih od jeseni (šta god to bilo) 2009. pa na dalje.

I na kraju ali ne i po značaju, pitanje cene ulja. Ovim ću se baviti u nekom skorašnjem tekstu (nastavak teksta „koliko para toliko muzike“, verovatno pod naslovom „zašto skuplje platiti isto?“). Sad samo par naznaka bez referenciranja (nema linka).

S vremena na vreme dobijem mejl, najčešće zapanjenih, poznanika (čitalaca) koji su gledali cene ulja u inostranstvu (naročito Zapadnoj Evropi). Za većinu njih je to ŠOK.

Najnoviji u nizu (od pre nekih nedelju dana) je i najdetaljniji (i citaraću ga ili bar delom, ako za to dobijem dozvolu, naravno bez spominjanja imena, u tom budućem tekstu) na ovu temu.

Čovek je posle letovanja u Grčkoj bio u prilici da prođe put od Belgije do kuće, naravno, preko Nemačke i Austrije pa Mađarske gde su ga (svuda) cene ulja naprosto ZAPANJILE.

Tako recimo, PS 10W-40 se ne može naći ispod 10€ za litar, 5W-40 je najčešće oko 25 evra a 5W30 i preko 30€. Znači najmanje duplo više nego u Srbiji, a često i trostruko uz prosečan odnos cena 5:2.

Ne treba zaboraviti veće troškove i veće poreze (zbog obavezne reciklaže i ekologije uopšte, ali prave a ne samo za nenamensko punjenje budžeta) tako da je bar 50% veća cena (kod nas na nivou 60-70% tamošnje) zapravo minimum koji treba očekivati. I gorivo je skuplje (malo manje od 50%, jer niko nema poreze koji su tako neprimereni standardu i BND (BNP) kao što je to slučaj sa nama).

Ipak, razlike su znatno VEĆE te zaista budi podozrivost prema tome da li je „izvozni kvalitet“ zapravo „down grade“. Zapravo, uglavnom, jeste i često je ovo čak i nezamaskirano. Ipak uglavnom ljudi toga nisu svesni, bar ne u potpunosti.