Lament nad blending industrijom Srbije, Lament for blending industry of Serbia

Hoćemo li uskoro stići u situaciju “last man standing?”. Plašim se – DA.

Zaista je situacija loša. Doduše cela industrija i uopšte proizvodnja je pala na niske grane zbog doktrine “prodaj onom ko ponudi najviše“ i „uvezi, dobro je, izvezi loše je“.

Od nekada respektabilnih firmi i brendova dođosmo u poziciju da gotovo niko više ne brani boje blending-a u Srbiji.

Ostao je samo NIS a to više nije domaća firma (bar ne više). U Hrvatskoj je makar INA pa makar i većinski državna. Možda nije (u svetu maziva) ono što je (u relaciji sa Evropom i Svetom) bila ranije ali se drži.

NIS zapravo predstavlja (još uvek) „vaskrsli“ Novolin uz sva ograničenja kako proizvodnih kapaciteta tako i svega ostalog. Doduše tu je novi katalog i proširen asortiman no tek ćemo videti koliko je to dovoljno.

Zapravo tema teksta su dva (tri zapravo) brenda koja lagano silaze sa scene.

Nadam se da još ima NADE (koja zadnja umire).

Sve informacije (brojke) su javno dostupne i čak nisu ni „javne tajne“ već potpuno legalno dostupne informacije. U poslovnim krugovima se priča da su dotične firme „pukle“ no tačnih informacija a dovoljno pouzdanih nema ili makar nisu dostupne autoru.

GALAX

Još uvek postoji još je živ ali na „bolničkom lečenju“. Proizvodnja sve manja, odnosi između vlasnika i „konsultanta“ nejasni i po brend loši. Nešto je stare slave i kvaliteta zadržao ali je činjenica da je već potpuno gurnut u kategoriju „ekonomske klase“ i jeftinih brendova što nikako nije dobro (i izlaska mu odatle nema a sa druge strane nije ni toliko jeftin kao drugim manji domaći). Verovatno je (dobar) deo kadrova otišao, možda čak ni plate nisu redovne. Ipak, račun nije blokiran i nije bio celu godinu.

Nešto se verovatno može učiniti no ima li smisla i razloga, teško je reći.

OKTANOIL

Kakav god bio pre nekih 5-6god. je postao među vodećim manjim domaćim (verovatno drugi po proizvodnji), stekao nekoliko odobrenja i licenci, počeo da ispunjava novije standarde, podigao kvalitet proizvodnje i proizvoda i domogao se renomea. „Kad ono međutim“... I najgore je što ukazuje (pogrešno) da juriti kvalitet i malo veće cene ume da bude konteraproduktivno. Ipak druge nema a taj posao nije lak.

Kompanija (firma) još formalno postoji ali je očigledno da njihovih proizvoda nema na tržištu i sve ih je manje a to je i značajnije nego samo blokada računa koja nije mala ali sama po sebi izgleda dostižno, osim što je sve relativno pa bi tek dodatne informacije bacile svetlo na to koliko je nekih 8 miliona (na NBS) blokade dostižno ili ne.

Više od same cifre je bitan podatak da blokada traje 108 dana i da je u proteklih godinu dana dostignuto 225 dana blokade. Ako su već izašli iz prošlogodišnje (verovatno zbog kursnih razlika) koja je trajala od kraja februara do početka maja nisu smeli to sebi opet da dozvole, no avaj, upravo to se dogodilo.

Teško je sad stati na noge, a ukoliko ikako to može da se desi želim im oporavak.

Drugi manji proizvođači ne bi trebali da budu srećni zbog ove nesreće jer je deo tržišta koji je Oktanoil imao mali kada se podeli na 5-6 delova kao i zbog činjenice da su jedni drugima samo prividna konkurencija, prava je uglavnom iz inostranstva.

Tek iole veći proizvođač može krizu relativno lako da prebrodi, kao i baš mali, oni srednji (za lokalne prilike) gde je Oktanoil dogurao su najranjiviji.

FAM

E ovo je već loša vest. I (relativno) veliki i (sigurno) renomirani FAM je „doterao cara do duvara“.

Šta je sa njima?

Pretprošle (2009.) su bili jednocifren broj dana u blokadi. Zatim su 2010. uspeli da dovedu skoro do septembra sa pet dana a onda je prvo 7 dana (kao opomena) stiglo sa 30.08. a sa oktobrom prvo 19 pa dan pauze i velika blokada računa od koje ni danas nije uspelo da se izađe. Osim 123 neprekidna dana blokade i cifra je enormna (preko milijardu dinara, ili preko 10 mil. Evra). Pravilo je da ukoliko se prvih 60 ili makar 90 dana ne izađe iz velike blokade nade su sve manje i manje i sve je teže to izvesti.

Ne bih da nagađam ali do ovolike cifre se može doći samo u slučaju dugova za električnu energiju (akumuliranih), bankarskih kredita ili neplaćenih doprinosa državi. I naravno neke velike investicije (ali to oper preko banke jer je nemoguće „zadužiti“ minusni račun). I naravno kombinacijom prethodno rečenog uz velika nenaplaćena potraživanja.

Da li sa svim ima veze i pogon za bio dizel, teško je reći ali čak i nije mnogo bitno.

Ima li spasa? Voleo bih da ima. Ipak ovo je suma koju FAM poslednjih godina troši za sirovine (makar bazna ulja) u skoro godinu dana (uz proizvodnju od 10 hiljada tona, koja je i bila tu negde).

Koliko su krive relativno niske cene? Koliko nenaplaćene isporuke?

Verovatno svega toga ima.

Naravno da više ima veze sa biznisom nego samim mazivima ali zaista mu je mesto ovde jer se radi o ipak najvećem (u poslednjih par godina) proizvođaču sa najmodernijim pogonom na ovim prostorima i sa solidnim stručnjacima (i brojem i kvalitetom).

Šta je pošlo nizbrdo? Opšta loša poslovna klima – sigurno ali to nije ni deo odgovora.

Ovako ili onako, nokdaunu je doprinela konkurencija a konkurencija je strana, velika i jaka i preko svega podržana od svojih država. Tu je teško bilo održati se bez sličnog razvoja događaja.

Sada je lako general biti, ali je činjenica da je osim solidnog kvaliteta i prodaja (i uopšte komercijala) morala da radi bolje. Cene su morale da budu makar malo veće. Konkurencija se morala ozbiljnije shvatati a ne podcenjivati ili od nje se predavati.

Sad je situacija teška. Šta je bilo – bilo je, ako uopšte može da se nađe ovoliki novac (a milijarda zvuči ozbiljno) i ako se može išta spasiti mora se spašavati a kompanija reorganizovati kad već nije pre (što je jedan od glavnih krivaca dolaska u težak položaj).

Mnogo raznih direktora (desetak) je bilo (očigledno) previše. Zaostajanje za trendovima i tokovima u branši (u proizvodnji i razvoju još ponajmanje) takođe a (očigledno) tek prosečna komercijala je dokusurila sve (ako nisu prevelike ambicije).

Izvoz u desetak država je bio loš potez (bez učvrštenog domaćeg tržišta) iako je dobro zvučao.

Izveštaj za 2009. je (relativno) dobro zvučao ali je u njemu prećutano (očigledno) mnogo toga. Problem se već nazirao da to je da su tri najveća kupca (NIS, Dva EN i Delta) činila oko 70% prodaje, da je su „Ulaganja u istraživanje i razvoj osnovne delatnosti, informacione tehnologije i ljudske resurse“ bila relativno skromna (ispod milion evra, što je za uslove bilo i solidno ali u odnosu na ukupan dug, blokadu zaista malo, „too little too late“ bi se možda trebalo reći) i bitnije od svega: obrtnih sredstava gotovo da nije bilo!!

Iako je likvidnost bila solidna (makar skromna) primarna je bila na nuli i to je bilo jako loše.

Ovo je zaista moralo da dovede do nečega kao što je ova blokada koja je narasla na celu milijardu csd (dinara).

Ovo je (nažalost) 40% kapitala firme sa početka 2010.

Previše da bi izišlo na dobro.

A njgore od svega je što se baš od septembra a naročito krajem godine FAM i povukao sa tržišta (sve je manje bilo proizvoda) što znači da nema sredstava za novu proizvodnju te sve polako staje i zamire.

Iako nisam imao kontakte (zvanične) sa FAM-om i iako ne znam da li bi ikada od njih imao bilo kakve koristi nekako mi je cela priča isuviše loša da bi je prenebregao. Zaista bi ovaj brend ovako ili onako trebao da opstane. Bez njega bi došli u situaciju da kao nacija ostanemo bez jednog renomiranog imena u ovoj branši a renome se ovde stvara desetinama godina (makar desetak).

FAM-ov udeo od oko 20% tržišta (verovatno nešto manje u 2010. a bilo je i nešto više) je već pokriven (grubo rečeno) od strane: NIS-a (i do blizu četvrtine), bližeg uvoza (MOL i Optima) takođe blizu četvrtine, daljeg uvoza (i preko četvrtine) te preostala četvrtina je možda tek pripala manjim domaćim proizvođačima.

Dakle od većih ostade samo NIS. A njemu treba vremena i izvoza ne bi li opstao na duže staze. Sama podrška jake centrale tu nije dovoljna. Već se pokroviteljstvo (bivšeg i državnog) NIS-a prema RNB i FAM-u pokazalo kao medveđa usluga. Treba iz toga izvući pouke.

OSTALI

Biće mi bolje da što pre napišem tekst o njima dok još imam o čemu da pišem. Ali zaista je nezahvalan posao. Treba više informacija od onih sa sajtova da se ima da bi se išta suvislo kazalo.

To su uglavnom manje privatne firme koje su uspele više zbog loše situacije devedesetih i prekida u radu državnih kompanija ali nijedna nije uspela da se apsolutno nametne.

Tu su:

1) grupa koju malo više gotivim: Chemol i Viskol

2) grupa koja bi mogla kojekako da prođe: Bell, Exol i Adeco.

Svi oni nemaju finansijskih dugovanja.

To je dobra vest. Svi posluju koliko-toliko. Kakva je prava situacija – teško je reći.

Nešto bi mogli da urade u teretnom i agro sektoru dok u automobilskoj industriji imaju jako malo mogućnosti. Ipak, trebaju i za to da se bore što je izgleda i slučaj.

Zasada toliko o njima.

Postoji i izvesna Dinara, čije sam proizvode čak par puta video no o njima tek nemam pojma a deluju kao „garažari“.

Dakle nijedan od ovih brendova nije renomiran iako je Viskol najbliže tome a ima i nekoliko odobrenja proizvođača i najveću proizvodnju. Chemol se nameće pre svega svojim trajanjem od oko 25 godina, Bell pomalo ambalažom i napretkom u kontroli a Exol pre svega sa odobrenjima za dva ulja. Adeco ima dobre proizvode koji spadaju u auto kozmetiku i antifrize ali o uljima se ne bih izjašnjavao jer nemam informacije i ne izgleda mi preterano dobro osim relativno (za niže standarde).

Dakle nijedan od navedenih brendova nije posebno preporučljiv za ono što je tema bloga (fluidi za automobile) ali svi imaju neko svoje mesto kod starijeg programa kao i srednje starog i starijeg teretnog voznog parka uz poljoprivredne, građevinske i rudarske mašine starije generacije.

Budućnost je zapravo u ispunjenju novijih standarda što se svi trude da dostignu ali im (još uvek) ne polazi za rukom u potpunosti.

Problem je i pad prodaje maziva od 20-30% od 2007. do danas uz smanjenje cena gotovih proizvoda a povećanje cena sirovina.

I na kraju: država i NIS (dok je bio državni) su napravili lošu procenu i probali da iscepkaju proizvođače po pogonima što (kao što je očigledno) nije dalo rezultate.

Očigledno je da je jedina strategija bila da se udruženi RNB i FAM (uz prethodno razgraničenje asortimana) prodaju jednom jakom regionalnom igraču (MOL, OMV ili Prista) iz branše ili čak jačem globalnom (to nije baš bilo realno) makar Ruskim kompanijama (Lukoil, dok je Gazprom i tražio razdvajanje) ili tako nešto.

I bolje da su to učinili „za jedan evro“ ili „milion i jedan evro“ jer ovako su pare potrošene (na čistu potrošnju i samim tim 2/3 odlepršale iz zemlje) i ništa nije urađeno.

Kako god postali smo gotovo kolonija za proizvođače maziva jer je jedini iole veći i renomiraniji proizvođač (NIS) zapravo tek na „novom početku“ i sa malim udelom na tržištu. Od uvoznih se može naći sve od bezimenih blendara i Iranskih ulja do najvećih deset proizvođača i ekskluzivnim brendovima visoke cene. Duplo loše!

Već je izvesno da FAM i Galax nikada više neće biti ono što su bili makar i opstali (što bi bila dobra vest) te sve ide nizbrdo a mi još kao da guramo (svi zajedno od države do pojedinca) da se strmoglavi još brže.

Jedino se iskreno nadam da neću morati (za par meseci ili godinu-dve) da pišem i „rekvijem za blending industriju Srbije“.